Juče se raspustila Narodna Skupština. Više od pola godine sedela je u Beogradu i za to vreme donela 11 originalnih zakona, jedno zakonodavno tumačenje i 21 izmenu u postojećim zakonima. Ovako nabrojano to izgleda vrlo mnogo; kad se pojedince sve posmatra, mnogo je manje, no što se u prvi mah može da misli.
Sve preduzete izmene u dosadanjim zakonima bile su ili neophodna posledica promene Ustava, ili su bile izazvane zastarelošću i nesuvremenošću samih zakona. Sve što se izmenilo, moralo je da se menja i dobro je, što je tako učinjeno. To je istina i oduzelo vrlo mnogo vremena; parlamentarno iskustvo međutim kazuje vam, da se baš pri sitnijim promenama u specijalnim zakonima najviše troši i vreme i radna snaga narodnih poslanika; tako je svuda, pa je tako bilo i kod nas. Ni vlada, ni skupština ne zaslužuju zato nikakav prekor.
Od novih zakona četiri su najvažnija: zakon o štampi, zakon o budžetu, zakon o opštoj carinskoj tarifi i zakon o građenju novih železnica.
Ostavimo na stranu zakon o štampi i sve njegove mane. On je i bio donesen samo zato, da bi se suzbio onaj deo naše štampe, koji je u borbi protiv novog stanja u Srbiji otišao bio i suviše daleko. Rađen na brzu ruku, on čak nije ni u tome mogao da uspe, nego je naprotiv pogodio samo one, na koje niti je hteo, niti trebao da cilja. Nezgode njegove, na koje smo i mi i sva ostala naša štampa jednodušno ukazivali, pokazale su se već u nekoliko i pokazaće se sigurno još potpunije. Zato svakako taj zakon i neće biti dugog veka; promeniće se, kao što uopšte moraju da se menjaju svi zakoni, koji su načinjeni za specijalne prilike, čim se te prilike i same promene.
Zakon o zajmu za građenje novih železnica biće na svaki način najplodnije delo ovog saziva. U koliko se pre priđe samom izvršenju njegovom i u koliko se ono energičnije bude izvodilo, u toliko će pre cela zemlja osetiti korisne posledice njegove. Mi smo tako izostali na tom polju, ne samo iza velikih kulturnih naroda, nego čak i iza onih, koji su mnogo posle nas počeli da žive svojim samostalnim životom, da je odista krajnje vreme, da se tome i to što pre pomogne.
Zakon o novoj carinskoj tarifi nije naišao na ovu pažnju u Skupštini, na kojoj je po važnosti svojoj trebalo da naiđe. Mi znamo, da je u komisiji, koja ga je radila, učinjeno sve, što se moglo da učini da on bude što potpuniji, ali i skupštinski odbor, koji je imao da ga pregleda i sama Skupština pri rešavanju, iz pogrešnog razumevanja važnosti njegove ili možda zbog oskudice u ljudima, koji bi u tim pitanjima imali dovoljne stručne spreme, nisu se na pojedinostima njegovim zadržali onoliko, koliko bi trebalo, naročito kad se uzme u obzir, da su se čitave nedelje i meseci trošili na sasvim beznačajne stvari.
Zakon o budžetu najviše je zadao i posla i muke našim poslanicima. Izmenjalo se za ovo kratko vreme nekoliko ministara finansija, radilo se nekoliko projekata, dok najposle nije primljen onaj, koji je podneo g. Laza Paču. Mi smo još za vreme budžetske debate, koju su neki od poslanika upotrebili da pa uštrb pravih zemaljskih interesa stvaraju sebi lako stečenu popularnost time, što su energično bili protiv ovakvog projekta, mi smo, velimo, u tri maha izneli naše mišljenje, da je predloženi modus jedini izlaz iz teške situacije, u koju je zemlja pređašnjim rasipanjem dovedena. Pravljenje novog zajma bila bi popularnija mera, no razrezivanje novih prireza, to je očevidno, ali je isto tako očevidno za svakog onog, koji zna ma samo i prve pojmove iz državnog gazdinstva, da bi to bilo samo trenutno odlaganje nezgoda, a nikako njihovo rešenje i da bi se te nezgode iduće godine pojavile još u većem razmeru. Drugo je pitanje da li će se taj teški novi prirez moći da naplati od naroda. Ako ne mogadne, moraće ipak da se pristupi zajmu.
Eto to je u najkraćim potezima balans ovog skupštinskog saziva. Moglo je više da se uradi, no što se uradilo — ali o tome idući put.