„Samouprava“ se u poslednje doba počešće zanima odnosima, koji vladaju u našoj štampi uopšte i svakom tom prilikom dolazi uvek do istog zaključka: da naša opoziciona štampa, ovakva kakva je, nema nikakve vrednosti, jer iza nje ne stoji nikakva parlamentarna grupa. Taj njezin zaključak mi smo već u dva maha pobijali, što, u ostalom, odista nije teško, pa moramo i danas, i preko volje, o istoj toj temi da govorimo, jer se „Samouprava,“ u jučerašnjem svom članku, ponovo vratila na istu stvar, došavši naravno do istog zaključka kao i pre.
Ona tvrdi, da, pošto više nema napredne stranke, nema više ni lista, koji bi predstavljao tu stranku; da liberalna partija, i ako još postoji, nema svog organa i „da prema svemu tome o kakvoj opozicionoj štampi, koja bi predstavljala opozicione elemente u Narodnom Predstavništvu ne može biti ni govora.“
Sasvim tačno. Ali ni najmanje nije tačno ono, što „Samouprava“ odmah posle toga kaže, to jest, „da su ti elementi opozicije jedini, o kojima se u parlamentarnim zemljama prosvećenoga sveta vodi računa.“ Engleska, Francuska, Italija, Ujedinjene Američke Države su odista i parlamentarne i prosvećene zemlje, to sigurno zna i „Samouprava“, pa ipak u svima tim zemljama, pored čisto partijskih listova, organa pojedinih parlamentarnih stranaka ili grupa, ima veliki broj nezavisnih listova; koji imaju ogroman uticaj na sve javne poslove i ako nemaju nikakve stranke za sobom. Svi ti listovi stojeći na čisto nezavisnom zemljištu, opredeljuju svoje držanje u svakom pitanju ponaosob, jedino prema svome ubeđenju; čas su uz vladu, čas protiv vlade, kako kad za shodno nađu.
„Samouprava“ će nam sigurno na ovo odgovoriti, da takvih velikih listova odista ima, ali da naša štampa s njima ne može da se meri. Naravno, znamo i mi to. Sve je kod nas malo, sve je slabo, mnogo što-šta tek u povoju. Porediti s tog gledišta te velike listove engleske ili francuske s našim listovima, značilo bi isto to, kao kad bi se našla kakva šaljivčina da poredi jednog Gledstona ili Bizmarka s nekim našim predsednikom ministarstva. Ni više ni manje.
„Samouprava“, tvrdeći da je izdavanje tih nezavisnih listova samo jedan sport ili trgovina, čije troškove plaća sama zemlja svojim ugledom, zaboravlja da je ona sama u nekoliko maha, govoreći o postanku današnje vlade, tvrdila, da je sadašnje ministarstvo pozdravljeno čak i od tih listova vrlo povoljno. Zar to ne znači, da među listovima, koje „Samouprava“ računa u opozicione, ima i takvih, koji ne govore ni iz kakve zaslepljenosti, već iz čistog uverenja? Zar ne može jedna vlada biti dobra, pa ipak učiniti po nešto, što mora da se kritikuje?
Da „Samouprava“ nije onako nervozna, kao što jeste u poslednje doba, priznala bi sve to i vama i ne bi, odričući svaku vrednost ovima listovima koji nisu čisto partijski, tražila, da njihova reč ništa ne vredi. Uvidela bi i sama, da se i bez partijske organizacije u pozadini može korisno uticati na javno mnjenje, samo ako se pošteno misli i piše. Ako koji od nezavisnih listova ne vrši savesno svoju ulogu, neka mu se to kaže, ali neka se nikako ne izjednačuju i dobri i rđavi i osuđuju svi, zbog grehova nekolicine njih.