Na današnji dan, pre godinu dana, završeno je sa starim životom Srbije i počeo je nov. Brzo prolazi vreme, naročito kad u dobru prolazi; svi se postepeno navikavamo na nov život i svi zaboravljamo šta je sve pre toga bilo. Ona teška, mučna prošlost izgleda nam kao ružan san; poneki put pitamo se i sami kako smo sve ono mogli i da snosimo. A snosili smo, ipak, sve dok ne dođe 29. maj.
Nekoliko mladih ljudi oslobodili su te noći Srbiju bede, u koju je lagano tonula. Njihovo delo, korisno po celu zemlju, osuđivano je i hvaljeno. Ko je na njega gledao sa čisto srpskog gledišta, sa gledišta naših državnih i nacionalnih interesa, taj je samo mogao da ga hvali, držeći se principa, da život nekoliko ljudi nije ništa, kad je u pitanju sudbina i sreća celog jednog naroda. Ko je međutim gledao na majsku revoluciju s opšteg, humanog gledišta, taj je zamerao i mogao da zamera, osuđivao i mogao da osuđuje, kao što se osuđuje, svako, ma i najobičnije ubistvo.
Zbog te načelne razlike smo i doživeli, da se taj događaj drukčije ceni kod nas u Srbiji, a drukčije svuda inače. Mi smo polazili s našeg, srpskog gledišta i odobravali tragičnu smrt kralja Aleksandra i kraljice Drage ne zbog toga što smo kao što su neki hteli da nas predstave — krvoloci i divljaci, već što smo u njoj gledali jedini mogućan izlaz iz naše nesreće. Zato je i ceo narod, posredno i neposredno, odmah izjavio, da je solidaran sa izvršiocima 29. maja i da im delo odobrava. Stran svet, međutim, nije nikada mogao da razume u kakvom smo mi položaju bili za vlade poslednjih Obrenovića, pa zato nije mogao ni da shvati ceo taj strašni događaj onako, kako smo ga shvaćali mi. Za njega je to bilo jedno nepotrebno, svirepo ubistvo, besprimerno u istoriji. On nije na sve to gledao kao na veliko, nužno zlo, kao što smo gledali mi, već je, ostavljajući sve političke razloge na stranu, išao u svojoj oceni samo sa svojim srcem, žaleći žrtve, koje nisu bile žrtve, već uzroci.
Otuda su, rukovođeni tim istim razlozima, ne samo naši neprijatelji, kojih imamo tako mnogo, nego i svi naši prijatelji, kojih imamo tako malo, podjednako mislili i sudili o 29. maju. Srećom po nas, mir koji je nastupio posle toga, pravilno razvijanje odnosa u državi učinili su mnoge, da se postepeno zaboravi što je bilo. To je sve moglo i brže i potpunije da bude, da smo svi mi bili kadri da razumemo svaki svoju dužnost i da je vršimo. Ali ipak je dobro i ovako. Na prestolu Srbije sedi danas čovek, koji nam garantuje za sve ono, što smo tako dugo tražili, a nikada ga imali nismo; Srbija se pod njegovom vladom postepeno diže, idu nam bolji dani.
To je delo 29. maja.