U ovoj godini će kanda potpuno da se promeni slika dosadašnjih međunarodnih odnosa u Evropi. Od postanka Trojnog Saveza i francusko-ruske aliancije, kojima je cela kontinentalna Evropa podeljena u dva velika tabora, pa sve do danas, međusobni odnošaji velikih evropskih sila bili su manje-više nepromenljivi. Engleska se samo držala odvojeno u svojoj „sjajnoj usamljenosti“ a sve ostale sile bile su vezane jedna za drugu tajnim i javnim savezima za dugi niz godina.
Međutim vreme i izmenjene opšte političke prilike učinile su, da se danas na naše oči ti savezi postepeno menjaju i ako još na hartiji postoje. Početak je učinio Trojni Savez, ili bolje reći Italija, koja je od uvek, po rečima samoga Bizmarka, bila najslabija tačka tog saveza.
Otkako je umro Krispi, jedini od sviju velikih talijanskih državnika, koji je iskreno bio prijatelj Nemaca i Austrije, javno mnjenje u Italiji postepeno se udaljavalo od te germanofilske politike i približavalo Francuskoj. Pod uticajem tog opšteg raspoloženja i zvanična je Italija, i ako savez još postoji, počela da daje svojoj politici drugu direktivu. Danas su talijansko-francuski odnosi ne može biti bolji, a Trojni Savez izgubio je tim samim vrlo mnogo od svoje prvobitne važnosti.
Još veći udar tom Bizmarkovom delu zadao je englesko-francuski sporazum. Nemačka je uvek koketovala s Engleskom, čak i za vreme burskog rata, kad je celo javno mnjenje u Evropi bilo protiv Engleza i nadala se, da će naći načina, da privuče Englesku sebi. To joj nije ispalo za rukom; naprotiv, umešnost Delkaseova i očevidno frankofilstvo kralja Eduarda učinili su, da se stare raspre između Francuske i Engleske uklone, a da Nemačka ostane još više usamljena.
Ona je danas tako usamljena, da je zbog toga položaj kancelara Bilova ozbiljno uzdrman. Harden, jedan od najtrezvenijih ljudi u celoj Nemačkoj, ovako piše o tome: „Mi imamo saveznike, a nemamo ih. Trojni Savez je danas samo dobar za parade i za zdravice. To je sve“. I to je odista tačno: Nemačka danas u kakvom ozbiljnom zapletu ne bi mogla da računa na Italiju, a Austrija je suviše slaba i vojnički i inače, za bi joj mogla biti od koristi.
Zato i nije nikakvo čudo, što se Nemačka u poslednje doba svima silama trudi, da se približi Rusiji. Špekulacija je sasvim tačna: Rusija je zapletena u jedan veliki, težak rat i ima protiv sebe ne samo Japan, već i Englesku i Severo Američke Države. Francuska je istina još uvek verna i iskrena saveznica ruska, ali se, tim samim faktom što se približila Engleskoj, donekle ipak udaljila od Rusije, to je neosporno, i Nemačka gleda da se time što više koristi.
To se vidi iz celog držanja sadašnje nemačke vlade. I ako je javno mnjenje među svima Nemcima za Japance, a protiv Rusa, vlada raznim prijateljskim uslugama gleda da se udvori Rusiji. Engleski su listovi pre nedelju dana čak javili, da je ona napravila tajan savez s Rusijom, obavezujući se, da će se s oružjem u ruci usprotiviti svakom pokušaju Engleske, da rusko-japanski rat upotrebi u svoju korist. Da li je to tačno, teško je reći, ali je u svakom slučaju istina, da se sadašnji car vlada po savetu, koji mu je na samrti dao njegov ded, Viljem Prvi i koji glasi: „Budi uvek prijatelj Rusiji!“