Može čovek biti vrlo ravnodušan spram svih javnih pitanja i ipak nalaziti, da je bekstvo Milana Arsenijevića afera, koja ima velike važnosti po ceo naš javan život i po odnose u našem društvu. To nije običan falsifikat, niti je bekstvo kakvog običnog, propalog trgovca. Uloga, koju je Arsenijević igrao u poslednje doba, njegov položaj kao narodnog poslanika, ime koje je uživao u svome kraju — sve to čini da Arsenijevićeva afera izlazi iz uzanog okvira svakidašnjosti.
Njegovo bekstvo pokazuje čak i onima, koji su najviše imali vere u njemu, da je običan nevaljalac, koji nije prezao ni od čega, samo da dođe do onoga, što mu je bio cilj. On nije propao zbog jedne nesrećne špekulacije, nije počinio one falsifikate u trenutnom škripcu, već je sistematski za čitav niz godina, ‘arao i varao ceo svet. On ne spada među one ljude, koji priterani nevoljom uza zid, jednoga dana, u nastupu ludila, učine kakvo nevaljalstvo, koje u redovnim prilikama, da su imali malo više sreće u životu, nikada ne bi učinili. Ne. Kakav se sad pokazao, oduvek je takav bio. Bankrotirao je jedared, bankrotirao je drugi put. Kao tutor jedne mase počinio je čuda, učinio to isto i drugi put i ipak je našao načina, da bude i dalje trgovac, da bude opet tutor i da bude čak i narodni poslanik.
Običan čovek pita se, kako je sve to mogućno. Sitan kakav krivac, kad jedared ukalja svoje ime, ne može više da se digne, baš i ako ima najbolju volju za to. A ovaj je pored svih svojih nevaljalstava čak rastao po ugledu i po imenu. Pa ipak to može da se objasni. Uzrok su tome bile lične osobine Arsenijevićeve. On je dolazio u onaj red ljudi, koji umeju da „obrlate“. To ne znači, da je bio dobar govornik, čak i naprotiv: ko je god prisustvovao sednicama poslednje skupštinske sesije, seća se vrlo dobro, kako se ceo svet, i poslanici i publika, razbegnu iz sale, čim Milan Arsenijević ustane i zatraži reč. Ali je u privatnom razgovoru, nasamo, kad nema mnogo prisutnih, umeo vrlo vešto da svoje mišljenje natura drugome, da objašnjava stvari neobjašnjive, da vas natera da verujete ono što on veruje, iako ste u dubini duše uvereni, da je sve to samo jedna velika, vešto ispredena laž.
Pored toga umeo je uvek da se istura napred, u prve redove, da se pravi važan, na štetu drugih, poštenijih i boljih, ali skromnijih. Bio je specijalista za pozdrave, dočeke, čestitke i svetkovine. Time je imponirao trgovcima, a svojim trgovačkim ugledom imponirao je nama ostalima.
Za sve svoje laži i paralaži nalazio je nesvesnoga pomagača u našim malo rastegljivim pojmovima o poštenju i časti. Mi, koji smo toliko tesnogrudi za mnoge druge stvari, vrlo smo dobrog srca spram svih onih, koji su imali posla sa sudom i sa robijom. Ko se ne seća onog kraljevskog namesnika našeg, koji je javno toliko puta šetao Terazijama s jednim čovekom, osuđivanim za falsifikat? U drugom svetu čovek, koji je bio na robiji za takve stvari, nikada više ne može da se digne; on je izvan društva i društvenih zakona; zaboravljaju ga i oni, koji su mu pre toga bili najbliži i najpreči. Kod nas to nije tako: mi brzo zaboravimo na kaznu, zaboravimo na prljavštinu i smatramo kao da ništa nije ni bilo.
Tako je Milan Arsenijević, vešto zbog svojih ličnih osobina, nešto zbog naše trpeljivosti, iako je pre toga bio dvostruki bankrot, iako je bio obična varalica, bio viđen i uvažen čovek kod nas. Naravno, mnogi su ga znali, ali ti su ćutali. A on je i dalje išao svojim putem, dok nije došao u ćorsokak, iz koga izlaza nema.
To sve pokazuje da on čak nije bio ni inteligentan čovek. Vešt je bio i prepreden, ali inteligentan ne, jer inače ne bi na ovaj način upropastio i sebe i svoju porodicu. Potuca se sad kojegde po svetu, krije i beži, sve dokle ga jednog dana ne uhvate i okuju. To će onda biti svršetak slave i veličine Milana Arsenijevića.