Odluka beogradskog opštinskog odbora, da o svome trošku podigne na Kalemegdanu spomenik Karađorđu, došla je vrlo neočekivano i zbog toga iznenadila ceo svet. Ne zbog toga, što bi neko nalazio da Karađorđu ne treba podizati spomenik, već baš naprotiv. Kredit od 25.000 dinara, koji je opština beogradska za taj cilj votirala, i suviše je mali za postavljeni zadatak. Ko zna šta spomenici staju, videće to odmah na prvi pogled: nekoliko hiljada dinara treba dati na prethodne radove, raspisivanje konkursa i nagrađivanje najboljih modela; treba dati isto tako nekoliko hiljada i za iole pristojan postamenat — šta će onda ostati za sam spomenik u užem smislu? U najboljem slučaju to bi onda mogla biti kakva bista od bronze, nalik na one, koje se nalaze na Kalemegdanu, onakva, kao što je Vojislavljeva, Daničićeva ili koja druga.
A to nije dovoljno za Karađorđa. To nije dovoljno za tog čoveka beskrajne energije, koji je u ono teško doba, kad su svi ostali bili pognuli glavu, prvi ustao da se bori za slobodu, koji je verovao u budućnost srpskog naroda i svojim junaštvom i svojim primerom raspalio srca svojih savremenika, bacio oganj u tursku kuću i počeo da zida našu kuću, današnju Srbiju.
Izjednačiti na taj način njega, Karađorđa, sa Daničićem na primer, bila bi nepravda, protiv koje bi se bunio i taj skromni čovek i dobri naučnik, da je još živ. Spomenici istina nisu nikad pravo merilo za relativnu vrednost velikih ljudi, niti to mogu da budu. Najveći i najzaslužniji ljudi, i to ne samo kod nas, često ostaju bez ikakvog vidnog spomenika, a drugi, mnogo manje važni, imaju ih i po dva i po tri. Sve to zavisi od prilika i od vremena, od trenutnog raspoloženja narodnog.
Zato neće biti sramota po nas, niti će to biti smanjivanje Karađorđevih zasluga, ako se s tim spomenikom malo pričeka. Tolike duge godine nije se njegovo ime smelo da spomene, ni u životu ni u školi, onde gde istorija treba pravdu da deli, a sada za ovu jednu godinu dana, otkako je nastalo slobodno doba navalili smo svi, i do većim i po manjim varošima, pa se utrkujemo ko će pre da mu digne spomenik, njemu ili onima, koji su radili zajedno s njim.
Mi smo odsudno protivni tom sitničarskom poslu. Kad smo ćutali tako dugo vreme, zato što smo morali da ćutimo, pričekajmo sada neko vreme s podizanjem tih na dohvat rađenih spomenika, koji će, svi ukupno, stati velikih suma, a ipak neće biti ono, što bi trebalo da bude.
Ima vremena. Mesto što dižemo te sićušne spomenike, nedostojne onih velikih ljudi, koji stvoriše Srbiju, gledajmo svima svojim silama, da produžimo ono što su oni radili. Za taj veliki cilj nijedna aspra nije na odmet, neka se dakle što više štedi. A docnije, kad se u slobodnom razviću Srbije naviknemo, da gledamo bez srdžbe i bez pristrasnosti ceo tok prve srpske revolucije, naći ćemo i dovoljno sredstava da dignemo dostojne spomenike svima onima, koji svojim požrtvovanjem stvoriše ovu državu. Naći ćemo načina da i najzaslužnijem među svima njima, Karađorđu, napravimo spomenik ne za 25.000 dinara, kao što to beogradska opština namerava, već onakav, kakav blagodarno potomstvo treba da digne tome čoveku.
Zato bi odbor opštine grada Beograda trebao da odloži dizanje nameravanog spomenika. Neka se ta votirana suma čuva kao jezgro one sume, za koju će se docnije moći dići pravi spomenik Karađorđu. Ne samo srpska prestonica, već ceo srpski narod treba da digne taj spomenik koji će onda imati mnogu veću vrednost, i unutrašnju i spoljnu.