Vidovdan, kosovski dan! Za novu Srbiju tužan dan, pun krvavih uspomena na koje je teško i pomisliti bez suza i bez uzdaha. Dan, koji nas je bacio za pet stotina godina unazad, razorio najlepše nade, ubio polet, uništio u začetku ono, što je nekada predstavljalo srpski život i srpsku kulturu. Crni dan, na koji smo izgubili sve, osim časti i slave.
Čast i slava! Samo nam je to ostanulo, sve drugo odneo je azijski vihor, koji je sve pred sobom nosio. Propadajući propali smo slavno, a ako za propast celog jednog naroda ima i može biti utehe, onda je treba tražiti u junačkoj mirnoći, s kojom su naši pretci podnosili taj teški udar i nadali se stalno 6oljoj budućnosti.
Nadali su se i unadali su se: čekali su i dočekali su. Posle dugog mračnog života, u kojem su se prividno bile izgubile sve nacionalne aspiracije naše, buknuo je jednog dana, s elementarnom silom, nov život, nastalo je novo doba, rodila se nova Srbija. Sve teške borbe i svi mučni dani, kroz koje smo tada prolazili, dokazivali bu izvanrednu životnu snagu srpskog naroda, dokazivali su, da još živimo i da imamo prava na život. Iskušenja su bila velika, očajanje je po neki put obuzimalo sve nas, od najvišeg do najnižeg, ali je ipak, pri svem tom, uverenje da srpski narod još živi i da treba da živi, bilo jače no sve ostalo.
To uverenje i čini danas, da gotovo bez bola slavimo dan, koji je najcrnji dan u našoj istoriji. Prelaziti ćutke preko njega značilo bi povećavati mu važnost, značilo 6i smatrati sve ono, što je posle njega nastalo kao nepopravljivo. A to nikako nije tako. Ne boluje niko od neizlečive bolesti, koji hrabro sme bolesti, u oči da pogleda, ne umire onaj koji prezire bol, jer se samo kroz bol i kroz patnju može da dođe do sreće i do veličine.
Zato je i dobro što je Vidovdan danas državni praznik naš. Neka svaki od nas na taj dan pogleda u sebe, neka zaviri u dubinu duše svoje, pa neka ono malo skrivene nade što još živi iznese na videlo. Neka hrani tu nadu, neka je čuva, jer narod koji se ne nada, taj narod ne živi. Sve drugo prolazi i sve se menja, samo nada živi, večiti oganj koji obasjava prošlost, a budućnost zagreva. Nadajmo se dakle, nadajmo se večito, ne dajmo da nas, ni u najtežim trenutcima, očajanje podgriza. U nadi nam je i život i slava i budućnost, u nadi nam je sve.
Sorsum corda!