Ordenska kiša, koja je na Petrovdan pala, ponekoga je orosila; ponekoga pokosila, kao što to uvek biva. Kao i u svakoj drugoj stvari, koja se tiče ljudske sujete, ukazi o poslednjem odlikovanju načinili su veliki broj nezadovoljnika; jedni su nezadovoljni zato što oni nisu odlikovani, a drugi opet zato što su izvesni odlikovani. Zadovoljnih naravno vrlo malo ima — to su oni što su odlikovani — a i među njima biće ih priličan broj, koji ipak nalaze da im je učinjena nepravda, jer nisu dobili ono, što misle da su trebali da dobiju.
Sve su to vrlo opšte i vrlo stare stvari. Tako je svuda bilo i tako će uvek biti, dokle god su u pitanju one sjajne, šarene stvari, kojima ljudi vode da se kinđure. Ne bi o svemu tome dakle ni trebalo govoriti, kad ne bi sva ta odlikovanja, dok su ovakva kakva su, imala i jedan naročiti, opšti značaj, o kojemu mora da se vodi računa.
Prvi put, otkako je na prestolu Kralj Petar, vlada je sad za Petrovdan dala ordene u povećoj grupi. Dala ih je čak mnogo vaše no što je bilo potrebno. Za ovu poslednju godinu dana mislilo se, da će se već jednom u nas prestati s tim večitim razdavanjem ordena, čija rasprostranjenost, po rečima jednog pametnog čoveka, stoji u obrnutoj srazmeri s kulturom zemlje, u kojoj se daju. Mislilo se, da će se prestati, ali eto nije moglo tako da bude, već se i dalje ordeni daju, kao i pre.
Dužnost je međutim vladi bila, da kad već to radi, malo smišljenije radi. Vremena je imala dosta na raspoloženju; mogla je bolje sve da spremi. Kakva je potreba na primer bila da od deset Karađorđevih Zvezdi prvog reda, koje se uopšte smeju dati, u toj jednoj prilici izda devet? Ako se hoće da jedno odlikovanje sačuva svoju unutrašnju vrednost, ne sme se rasipati njime, to je bar jasno. Osim toga, zar se ne mogu u toku idućih godina dok još svi današnji nosioci tog reda budu u životu, pojaviti ljudi, koji apsolutno zaslužuju da im se to odlikovanje da? To istina nije verovatno, ali je ipak mogućno i odakle ćete im ih onda dati, kad ste sad već razdali sve, ili gotovo sve?
Ceo ukaz rađen je na brzu ruku, to se iz mnogo čega vidi. Na primer: svi ministri posle 29. maja odlikovani su, samo nekolicina nisu, kao g. g. Andra Nikolić, Nikola Nikolić a još neki. Zašto to? Jesu li se ordeni davali po nekim naročitim, ličnim zaslugama ili prosto po položajima? Ako je po zaslugama, zašto je onda odlikovan g. Genčić?
Ili: treći ađutant Kraljev dobija Karađorđevu Zvezdu, a prvi i drugi ne. Da li je to zbog toga što je on slučajno rođak g. Putnika ili ima i drugih razloga?
Ali sve su to sitnije zamerke, koje najzad gotovo jedino interesuju one, kojih se tiču. Ali ima ih pri tome još i krupnijih. Kad pročitate sve te ukaze o odlikovanjima, videćete da je ta blagodatna kiša od ordena pala gotovo isključivo na policiju i na oficire. Za g. Cerovića najposle i razumemo: izgleda da u Srbiji uopšte bez njega ništa ne može da bude, pa čak ni ukaza o odlikovanjima. Ali kako to da se u ovoj zemlji ne nađe ni jedan naučnik, nijedan književnik, nijedan trgovac niti u opšte iko izvan oficirskog i policiskog reda, koji bi zasluživao da i on dobije orden u toj prilici kad se ordeni u masama daju? Kad već i mladi kapetani dobijaju Karađorđevu Zvezdu mogao bi se valjda naći razlog da se i kome od tih ljudi koja mrvica da.
Sitnice vladaju svetom. Zašto je bilo potrebno stvarati nezadovoljnike još i u takvim beznačajnim pitanjima, kad je s malo više razmišljanja i takta sve to moglo da se obiđe? Vlada je učinila pogrešku, koju nije morala da učini.