Ma šta se sa gledišta filosofije istorije mislilo, o značaju i ulozi ličnosti u istoriji, ipak ostaje istina da u mladih naroda pojedine ustanove, i službenog i privatnog karaktera, imaju za svoj napredak ili nazadak zadatak zahvaliti u prvom redu tek nekoj i nekoj ličnosti, koja ih u prvo doba postanja i razvijanja čuva, snaži i na glas izvodi. Što od tolikih društava, o kojima kod nas valja voditi javnu reč, danas posebno zastajemo kod Profesorskoga Društva, uzrok je njegova sutrašnja godišnja skupština, čijim učesnicima valja poželeti dobar i uspešan rad.
Ne može se reći da je Profesorsko Društvo u poslednje doba imalo intezivnijega rada pa prema tome ni uspeha. Tražeći objašnjenja za tu pojavu, mi bismo morali uzeti na um mnoge činjenice i ispitati ih u vezi sa samim radom društvenim, a među tim činjenicama svikli smo na prvo mesto stavljati ugodnost i neugodnost opštih političko-društvenih prilika. Niko ne može reći da se Društvu danas prave kakve smetnje sa službene strane. Naprotiv, slobodno kretanje, kojim se današnje vreme odlikuje, trebalo bi da i u samom Društvu pokaže blagodatnog uticaja. Ali mi rezultata od takvih ugodnih prilika ne vidimo jer ih nema.
Sećamo se društvene akcije n. pr, u onoj, promenama onako bogatoj, godini 1893. Konferencije, zborovi, predavanja, živo i svesrdno opšte učešće u raspravljanju iznesenih pitanja, debata puna oduševljenja, takta i stručnog poznavanja predmeta. Glavni je zbor bio odlikovan od Ministarstva Prosvete pozivom da izradi projekat zakona o srednjim školama, program i nastavni plan. Osećalo se da je udruženje moć, socijalna sila, koja postaje izvesan regulator u opštim državnim pitanjima i odnosima.
Razume se, de je posle takve akcije došla reakcija, koja je docnije opet ustupala svoje mesto življem radu. Ta se naizmeničnost može lepo pratiti sve do novijega doba.
Ili uzmimo za primer drugu jednu godinu, punu opšte političke reakcije, godinu 1898. Ko se ne seća one odlučnosti s kojom je tada Profesorsko Društvo izišlo na susret tolikim neprilikama koje su mu stavljane sa službene strane. Čast je nastavničkog reda zahtevala da se osudi rad Ministra Prosvete, rad pun rđavih smerova; i glavni zbor profesorski svoju dužnost izvrši smelo i bez snebivanja. Cela je vlada bila zaprepašćena, kada je jedan zbor prve inteligencije naše izjavio, da ne može raditi jer mu službeni krugovi vezuju ruke. To je bio poraz, koji je ušao u istoriju…
Mi ne nalazimo, da bi sadašnje raspoloženje Profesorskoga Društva moglo raditi onako pozitivno kao 1893. ni onako demonstrativno kao 1898. I onda ostaje uverenje da ipak ima nečega truloga u njemu. Mi ne možemo, i naročito nećemo, vršiti ovde smotru nad pojedinim ličnostima koje bi morale primiti deo odgovornosti za takvo stanje. Ali baš zato, što hoćemo da budemo objektivne sudije, moramo, ma i preko volje, pomenuti i neku ličnu stvar.
Uzmimo samo ovaj primer. Svi se dobro sećamo, šta je, pre godinu i po dana, sve navođeno za opravdanje velikoškolske kandidacije g. Jov. Tomića. Pisali su se čak uvodni članci sa zadaćom, da se dokaže kako g. Tomić nije za običan profesorski rad; pregledanje zadataka, dužnost razrednoga starešine, vođenje đaka u crkvu i t. d. sve su to — reče se tada — poslovi koji nisu za taku naučničku prirodu, koja je tim radom zarobljena. Javno je mnjenje znalo: „kojoj ovci svoje runo smeće — onđe nije ni ovce ni runa“, ali su neki moćni pojedinci drukčije mislili, pa su g. Tomića spasli od te „bede“. Sve je to za nj moglo biti od koristi a da ipak ne bude profesorskom redu na štetu. Kome je suđeno valja Sizifov kamen, taj bi ga i dalje valjao i bez g. Tomića. Ali nije tako bilo. G. Tomić je ostao u upravi Prof. Društva, on je postao prvi član odbora za uređivanje profesorskoga lista, pa je imao glavnoga udela i u onakom sređivanju poznate „Spomenice“. I vi koji ste ostali da radite i dalje u „školskoj prašini“, ako hoćete da radite i na zboru i na društvenom listu i da predlažete upravi i t. d. morate moliti Boga da se sa svim tim saglasi jedan koji je napustio taj „mrzak“ posao, a zadržao sebi pravo da vas — kontroliše!
Svaki objektivan ocenjivač mora priznati, da takav rđav primer ne može nikoga oduševljavati. I onda je pojamna apatija, koja se sada vidi. U takim slučajevima nije teško doživeti da i društveni organ postane koteriski list, gde će jedan član redakcije kaditi pred drugim i t. d. A takih znakova već prilično ima.
Neka nas niko krivo ne razume. Nemamo namere ličnosti pretresati i vređati. Mesto g. Tomića mogli smo uzeti i drugi primer. Ali se i sa toga gledišta morala posmatrati stvar. Lični primer vredi mnogo. Ovde je bilo ličnog primera — u negativnom smislu.
Učesnicima zbora želimo intenzivan rad i saglasnost.