Posle velikoga preokreta u maju prošle godine osetila se opšta, neminovna potreba, da se svi javni poslovi povere novim, neuprljanim rukama, da se prekine sa svima ostacima prošloga doba, da se za nove prilike nađu i novi ljudi.
Mislilo se, da će to biti lako, ali se odmah na prvom koraku uvidelo, da ne samo što to nije lako, nego čak nije ni mogućno. Izvanredne prilike, u kojima smo dotle živeli, učinile su, da se u javne poslove svako morao da meša, hteo ne hteo; iste te nesrećne prilike donele su same sobom onda i to, da je svaki morao da ostane obeležen zbog tog svog voljnog ili nevoljnog mešanja u politiku. U te večite prevrate, trzavice i skokove svaki javni radnik unosno je nešto od svojega ja i svaki je onda iz njih izlazio unižen po vrednosti i uprljan po ugledu. Donekle je tome bio kriv tadašnji sistem, koji je sav bio upravljen na to, da ge suzbije razvijanje svake individualnosti; nešto smo bili krivi i mi sami, što ni u tome, kao i u svemu drugom, nismo hteli da pojmimo, da je popustljivost i povodljivost prvi korak ka slabosti.
I tako je onda novo stanje zateklo sve istaknutije ljude obeležene ma na koji način. Sve je bilo nivelisano, izjednačeno; nijednoga čoveka nije bilo da se uzdigne nad ostalima. Nužda je naše političare terala, da postanu glatki kao čikovi i hitri kao veverice, da se krivudanjem provlače krov sve nezgode, da obilaze oko svake prepone, da se nigde ne oderu, da se nigde ne ogrebu, da se u svima prilikama umeju da nađu i da uvek, čak i pri smrtnom skoku, kao mačka padnu na sve četiri noge.
To što je nekada bila potreba, postala je postepeno navika; nekada je to možda i bila vrlina, sada je svakako mana. Sadašnji naš Kralj nema potrebe da pribegava eksperimentima, koji su bili u modi za vreme kralja Aleksandra; naprotiv i njemu i celoj državi može samo da koristi, ako se već jednom prekine s tim starim navikama. Uvođenjem potpune ustavnosti ostavljeno je široko polje svakom smišljenom, samostalnom, dosledno izvedenom radu. Utakmica ideja potpuno je slobodna; pobediće ona, koja je najjača i koja se s najviše temperamenta zastupa.
Na žalost, sve se to kanda kod nas još ne uviđa. Naši političari isti ljudi s istim navikama, nisu kadri da se u promenjenim prilikama nađu. Oni se još neprestano služe starim manipulacijama, uvereni, da će im one i sada pomoći, kao što su im nekad pomagale, da se iz sviju nezgoda izvuku. Otuda i vidite, da se kod nas još uvek ide krivudavom stazom, da se uvija, da se popušta, gde popuštanja ne bi trebalo da bude i se tvrdoglavo radi, gde bi naprotiv trebalo da se popušta.
Nije pravo, naravno, pripisivati to njima jedino u greh, jer sve se na svetu lakše menja no ljudi. Nije njihova krivica, što ne mogu sada tako naglo da se otresu sviju svojih navika i da postanu od glave do pete drukčiji. Ali je to ipak za zemlju velika velika nesreća. Naše spoljne i unutrašnje prilike zahtevaju da na najvažnijim mestima u državi budu ljudi neokrnjenog autoriteta, a međutim mi nemamo ni jednog istaknutijeg čoveka, kojem bi se bar u njegovoj stranci, ako ne u opšte, jednodušno priznavala sposobnost za mesto na kome je. Svaki ima svoje sitne prijatelje i sitne neprijatelje; sve tone u sitnim razmiricama, koje se pojavljuju čak i u najužim političkim grupama.
Vreme bi odista bilo, da se ovi stari ljudi preobraze ili da dođu novi. Ovako se više ne može.