Pre nekoliko dana mi smo doneli vest, da austrijski agenti u Staroj Srbiji kupe potpise među našim sunarodnicima za nekakvu izjavu koja od prilike ovako glasi: „Narod iz Novopazarskog sandžaka, ne mogući više da snosi arnautske obesti i nasilja i ne nalazeći nikakve zaštite kod turskih vlasti, radosno bi pozdravio okupaciju ovih krajeva od strane Austro Ugarske i nada se, da bi pod njenom upravom za kratko vreme dobio sve one povlastice i kulturne ustanove, koje imaju stanovnici Bosne i Hercegovine“.
I ako je dopisnik, koji nam je javio tu vest, vrlo dobro obavešten i vrlo savestan čovek, mi smo ipak s najvećom rezervom doneli taj glas. Nije nam bilo poznato postoje li o toj stvari kakvi zvanični izveštaji u našem ministarstvu Spoljnih Poslova, ali smo mislili, da će, ako je sve to tačno, što nam naš dopisnik javlja, naša vlada preduzeti ma šta protiv toga, ili, ako nije tačno, da će i ona demantovati takav glas, koji mora da zabrine svakog Srbina.
Međutim pre tri dana, najpre u talijanskim, pa onda i u drugim evropskim listovima, saopštena je ista stvar: da Austrija kupi te potpise na sve strane i da se obraća jedino na srpsko stanovništvo, ostavljajući na stranu Arnaute. Sad dakle ne može više biti sumnje; očevidno je, da nečeg ima tačnog u celoj toj aferi, baš ako je možda i preterano ono, što jedan rimski list javlja, da su austrijski agenti preplavili celu Staru Srbiju i da se u svakom selu bez razlike skupljaju takvi potpisi.
Celo ono austrijsko spremanje, koje je počelo onog dana, kada je počeo rusko-japanski rat, dobija sada sasvim drugi vid. U nas se obično mislilo, da te vojničke njene spreme znače, da će ona jednog dana, koristeći se opet kakvim nemirima u Staroj Srbiji i Maćedoniji, upasti u te krajeve, pod izgovorom da uvede red, i da više neće naravno ni izići. Mi nikada nismo to mišljenje delili, bar u toj formi ne. Cela prošlost Austrije pokazuje, da ona nikada ne pokušava nešto, što bi bilo skopčano s velikim opasnostima, da nikada ne voli mnogo da rizikuje. A takvo nasilno upadanje u te turske provincije, očevidno bi bilo i suviše opasna stvar po nju. Turska bi se branila, Italija bi možda takođe protestovala, a i sve balkanske države, ne bi mogle mirne duše i skrštenih ruku da gledaju, kako im ta grabljivica kida komad mesa iz srca. To bi dakle za Austriju značilo uplesti se u jedan težak rat, čiji bi ishod bio vrlo neizvestan, a ona niti voli, niti ima računa da ratuje.
Zato je i izabrala ovaj drugi put, koji je mnogo sigurniji. Kupi potpise. Kad ih bude nakupila dovoljno, tada će na jedan njezin mig, u tim krajevima po svoj prilici opet nastati veliki nemiri, spram kojih će svi ovi dosadašnji da izgledaju samo kao sitna, beznačajna stvar. I onda će ona, prizivajući u pomoć hrišćansko milosrđe i opasnost koja po nju može da nastupi zbog tih nereda, koji se dešavaju na njenoj granici, obratiti se velikim silama s molbom za dopuštenje da uvede red. Toj svojoj molbi priložiće sve one skupljene potpise. Tako će onda možda dobiti mandat da učini ono, što silom inače ne bi ni mogla ni smela da učini. Turska tada, ne bi smela protiv volje cele Evrope ništa da radi; Italija bi verovatno dobila kakvu kompenzaciju, a mi bismo ili morali da ćutimo, ili da se upuštamo u kakva vratolomna preduzeća, čiji ishod ne može da se zna. Kao kakva stara džimrija, koja se ne upušta ni u kakve finansijske operacije bez pola budžeta sigurnih potpisa, isto tako i Austrija neće ništa preduzimati, ako ne dobije potpisan mandat velikih sila.
U tome leži opasnost po nas; to treba sprečiti pošto-poto.