Naša dva članka, u kojima smo dokazivali, da Srbija treba i da može da se emancipuje od austrijske ekonomske nadmoćnosti, ako hoće da ostane samostalna država u potpunom smislu te reči, imala su željeni efekat. Među beogradskim trgovcima, ta ideja, koja nije nova, ali koja je vrlo tačna, odavno već ima vatrenih pristalica. Iz pisama, koja smo tim povodom od njih dobili, vidi se, da je i njima mnogo do toga stalo, da se što pre počne da radi na tom velikom poslu, čiji bi rezultati bili od neizmerne koristi po ceo naš nacionalni i državni život. I kao god što je opšte mišljenje kod nas, da je to i korisno i mogućno, isto je tako nekoliko bečkih listova odmah nadalo dreku, kako je to samo jedna utopija, kako Srbija nema računa da se ekonomski bori protiv Austrije, kako bi ona time razorila ceo svoj državni organizam i još vazdan takvih besmislica.
Cela ta dreka ni najmanje ne pobija razloge, koje smo mi izneli u prilog tog pokreta. Naprotiv. Razdraženi ton, kojim ti bečki listovi pokušavaju da obore ili da oslabe naše razloge, pokazuje samo, da je to odista pravi put, kojim treba poći. Hoće li otuda Austrija, njena industrija,privreda, pa čak i ti bečki listovi imali štete ili ne, nama je potpuno svejedno. Mi imamo, da gledamo naš račun i našu korist, a njima, kako Bog da.
Međutim ne treba misliti, da je taj naš zadatak tako lak. Za ostvarenje jednog takvog preokreta traži se mnogo istrajnosti i mnogo rada, a osim toga i pomoći sa strane. Tu pomoć može da nam da samo Nemačka, koja je istina politička saveznica Austrijina, ali koja je u isto vreme njen najjači i najopasniji ekonomski protivnik. Naravno, ni Nemačka ne bi to radila iz neko neobjašnjive simpatije spram nas. Bože sačuvaj! Ali njen najprostiji račun zahteva, da stvori za sebe na Balkanu nova tržišta i da odatle istisne Austriju. Srbija je prva na redu; posle nje došla bi Bugarska i Turska. Mi bismo tom nemačkom dolasku na naše trgove samo mogli da se radujemo, jer nam Nemačka ne može politički onako biti opasna, kao što je Austrija u ovom trenutku.
Ko iole poznaje ekonomske prilike Nemačke, taj će vrlo lako moći pojmiti, da ona mora otvarati nove pijace za svoju industriju. Kada se je ona, posle svog rata s Francuskom, svom svojom silom bacila na ekonomsku utakmicu s ostalim narodima, svi veliki svetski trgovi bili su već u engleskim rukama. Za trideset godina toga rada, nemačka industrija uspela je, da se istakne ako ne na prvo mesto, a ono bar među prve, ali ipak nije uspela, da potisne stariju englesku industriju, niti da omete američku, mlađu po trajanju, ali gotovo isto tako moćnu. Bez kolonija, bez mogućnosti, da za svoje produkte nađe kupce s one strane okeana, Nemačka je bila prinuđena, da te kupce traži ovde u Evropi. Najpre se ograničila na Rusiju, Švedsku, Austriju i Italiju, a donekle i Francusku; usled rumunsko-austrijskog carinskog rata dobila je i Rumuniju, ali sve to nije bilo dovoljno, niti može da bude dovoljno, za taj veliki, preduzimljiv i vredan narod, čija se radna snaga i kapital povećava svakog dana. Pojavile su se naravno i teškoće. Rusija, pod Viteovim impulsom, gledala je, da stvori svoju industriju, pa se zaštićavala od nemačke, Švedska isto tako, te se prema tome broj potrošača stalno sužavao, ma da je nemačka industrija i dalje rasla.
Ona je sad tako narasla, naročito metalurgijska i tekstilna, da pošto-poto mora da nađe nova tržišta. I zato će nemačka vlada i spram nas, novih kupaca koji se javljamo, morati biti vrlo predusretljiva. Čuje se već, da je voljna, da što pre otpočne s nama pregovore o novom trgovinskom ugovoru. Dužnost će naše vlade biti, da pri tim pregovorima i sa svoje strane učini sve, da se što pre i pod što povoljnijim uslovima, dođe do dobrog novog ugovora. U razmenu za olakšice, koje bi nam Nemačka učinila za naše poljoprivredne proizvode, mi treba da joj damo olakšice za njenu industriju. I jedna i druga strana može otuda samo imati ekonomske koristi, a kolika bi to za nas još i politička korist bila, to znaju čak i vrapci s krova i govore.