Iz Port-Artura nam stižu sve ređi glasi. Pre nekoliko dana, general Štesel žrtvovao je jednu od neoštećenih ratnih lađa, samo da bi mogao da pošlje jedan svoj izveštaj ruskom caru. Lađa je propala, ali je izveštaj ipak stigao, ma da niko na zna šta u njemu piše. Zna se samo toliko, da je u Petrogradu odmah posle toga držan ratni savet, koji se bez svake sumnje bavio pitanjem o Port Arturu.
S druge strane, dopisnici raznih stranih listova javljaju, da opsada Port-Artura stalno napreduje. Japanci sada više ne napadaju onako ludo, kao u početku. Oni sada više ne žrtvuju hiljade i hiljade svojih ljudi, kao što su to pri prvim napadima činili, već sistematski, lagano idu napred, uzdajući se više u glad i nestanak municije, no u snagu svoga oružja. Kopaju neprestano rovove, približuju se korak po korak ruskim utvrđenjima, ne izlažući više onako prezrivo svoju vojsku ruskoj puščanoj i topovskoj vatri. Uvideli su sad i oni, da silom ne mogu ništa da učine.
Toliko je već puta javljano, da u Port-Arturu vlada glad, pa je sve bilo laž, Očevidno je, da su Rusi, kraj sve svoje nemarnosti, ipak bili dovukli u Port-Artur veliku količinu hrane, pre no što je veza između njega i ostale ruske vojske bila prekinuta. Međutim, sudeći po svemu, izgleda, da je hrane počelo da oskudeva u opsednutom gradu. To se vidi iz ovoga: za poslednju nedelju dana, dva francuska i jedan nemački tovarni brod pokušali su da uđu u u Port-Artur, natovareni sve samim konzervama. Japanci su ih uhvatili i konfiskovali. Očevidno je, da sopstvenici tih brodova nisu to činili na svoj rizik, jer su morali znati, da ima vrlo malo nade da će moći probiti japansku blokadu i ući u Port Artur. Oni su to dakle sigurno radili po ruskoj porudžbini, a to znači, da se oskudica pojavljuje u Port-Arturu, pošto Rusi inače ne bi tako skupocene tovare rizikovali, s većom verovatnoćom da budu uhvaćeni i konfiskovani, no da srećno umaknu i uđu u pristanište.
Naravno, ako se ti pokušaji budu obnavljali, neki tovarni brodovi sigurno će i ući. Neki su možda već i ušli, ali je sve to vrlo mala pomoć i slaba uteha, kad se zna, da jedan takav tovarni brod, baš ako je i vrlo veliki, jedva ako može da unese toliko hrane, koliko je celom garnizonu za tri-četiri dana potrebno.
A čim se glad pojavi, onda je kraj tu. Ništa onda neće pomoći ni svo junaštvo ni ceo dosadašnji trud. Port-Artur onda mora pasti, ma koliko se Štesel branio.
Zato i gleda danas ceo kulturni svet u tu sitnu tačku na Krajnjem Istoku, oko koje se toliki interesi vrzu. Hoće li se Port-Artur držati još toliko, dok baltička flota ne stigne? Kuropatkin kanda za sad i ne misli da ga oslobađa. On mirno stoji na svojim pozicijama i čeka dok mu nove trupe ne dođu, a Port-Artur je za sad ostavio njemu samom i baltičkoj floti.
Roždestvenski međutim vrlo sporo putuje. On ima da obiđe oko cele Afrike, da prođe mora, koja su u ovo doba godine vrlo opasna. Mora da štedi svoje mašine, jer mu svaka lađa propada, čija se god mašina pokvari, pošto je na u jednom neutralnom pristaništu ne sme opravljati. A i kad stigne, on će najpre morati da uništi japansku flotu, pre no što mogadne priteći u pomoć Port-Arturu. Ima dakle još dugo da se čeka, u svakom slučaju.
Ako se sve to dočeka i ako se sve povoljno svrši, onda će biti lepo. Japan će onda, izgubivši svoju flotu, biti odsečen od mandžurskog bojišta. Ni hrane, ni municije, ni novih trupa, neće moći više da šilje. Cela japanska velika vojska bila bi tada Kuropatkinovi zarobljenici, jer bi tada Rusi, sa svojim trima armijama, napali Japance i u Mandžuriji i u Koreji. To onda više ne bi bi rat, ne bi bile bitke, već istrebljivanje čitavog jednog naroda. Niti bi imali šta da jedu, niti bi mogli da se vrate, već bi pokrili mandžurska polja svojim leševima — najveća ratna katastrofa, koju je ikada video svet.
Da; sve bi to tako bilo, ako se Port-Artur mogadne još toliko držati, ako Roždestvenski na vreme dođe i ako pobedi Toga. Ali hoće li sve tako biti? Rusi su u ovom ratu imali već toliko nesreća, za koje oni nisu bili krivi, a Japanci su opet često puta imali i nezaslužene sreće, tako da svakoga mora da obuzima neka sumnja.
Nadajmo se!