Rđavo finansiranje sa državnim prihodima, koje se godinama vrši i jednako produžava u nas uzrok je, da se nikako državni budžet ne može da postavi na zdravu osnovu. Svaka vlada, svaki nov ministar, obećavali su da će na prvome mestu preduzeti mere da se državni novac ne rasipa više, da se rashodi svedu u granice prihoda, upravo da se prestane više trošiti no što se ima. I svaki je od njih povrh svega svoga obećanja radio kao i prethodnik mu, što je činilo da su se deficiti iz godine u godinu stalno povećavali, te su se radi njihovog pokrića pravili poveliki zajmovi. Reč štednje upotrebljavana je tek da se da neko obećanje narodu, i ako u to nisu verovali ni ministra koji su štednju obećavali ni poslanici kojima je obećavano.
Međutim radikalna je stranka u svome programu istakla štednju, kao jednu od prvih mera za dovođenje državnog budžeta u ravnotežu. Prošle godine o štednji se govori i u samoj prestonoj besedi, ma da smo svi videli, kako se finansiralo i štedilo, a što će najbolje pokazati završni računi za ovu godinu. Ove pak godine, što je vrlo značajno, u prestonoj besedi nema ni pomena o štednji, te izgleda kao da su članovi današnje vlade [uvideli, da… nedostaje red] paradiralo te da nema smisla više i potrzati je.
Ako je tako, onda je vrlo žalosno. Jer kao što se zna razumna štednja je osnova za svako gazdinstvo i dobro stanje. Gde se ne vodi računa o rashodima i izdacima, gde se bez potrebe stvaraju nova zvanja i zavode mnogobrojni činovnici, gde se olako troši više no što se ima — tu nikad državni prihodi neće biti dovoljni, pa ma koliko se iz godine u godinu povišavali, da pokriju rashode. A kod nas se tako radi godinama, pa nama izgleda da će se u buduće bolje finansirati.
A da štednja ne bude prazna reč morala bi se svugde, na svakom koraku preduzimati. Jedan malen narod, koji ima nesavršenu zemljoradnju i privredu, slabo razvijenu trgovinu, u povoju industriju, mora da štedi, da pazi na svaku paru ako želi da se ne prezaduži. On nesme olako da pravi zajmove i da njima pokriva redovne potrebe svoje. Put kojim smo mi do sada u finansiranju državnom išli rđav je i vodi propasti.
Primer za štednju dužni su da dadu ne samo članovi vlade, no i narodni poslanici. Ovi najbolje znaju, kako je stanje u narodu, kako se s mukom i ovolika poreza i prirezi davali, i kako se na narod ne može više ništa porezivati. Neka ne odugovlače rad skupštinski, neka se ne bave sitnicama nego neka pregnu ozbiljno na posao. Samo tako ako oni pokažu da su ne samo voljni, nego i da istinski žele da štede, imaće pravo da to traže i od članova vlade.
Potrebe su državne velike, one se s dana na dan sve više gomilaju. S toga je dužnost da se o svakoj pari vodi računa, da se uzalud ne troši, ako želimo da rashodi ne budu veći od prihoda, te da se moramo zaduživati i dalje, da bi pokrivali deficite u budžetu.
Radikalna je stranka godinama obećavala; sad je red da iskupljuje svoje reči. To se s pravom od nje traži. S toga neka i g. g. ministri i narodni poslanici vode računa o svemu što su pisali, javno propovedali i u Skupštini tražili, a neka ne pravdaju svoje radnje time, da su njegovi prethodnici gore radili. Takva bi odbrana bika i bedna i žalosna.