Sudbina novog zakona o štampi može se smatrati kao rešena. Posle skupštinsko debate u načelu i u pojedinostima, član po član priman je onako, kako je odbor predlagao. Sad može već sa sigurnošću da se kaže, da će u tom sadašnjem obliku definitivno biti primljen.
Za g. St. Protića, koji je podneo taj predlog, sve te odborske i skupštinske izmene nisu bile prijatne. Na neke od njih on je već i u odboru bio pristao, druge je pokušao u Skupštini da brani, ali ni od jednih ni od drugih on nije pravio pitanje.
Toj popustljivosti s njegove strane mi se nismo nadali. Lanjske godine, prilikom debate o Ribarskoj Banji, on je kazao da svaki ministar treba dobro da promisli pre no što podnese kakav zakonski predlog i da ga do kraja brani, jer inače nije ozbiljan čovek. Moglo se dakle misliti, da će on braniti svoj predlog do kraja i da će, kad već u odboru nije hteo u svemu da popušta, i u Skupštini praviti od toga pitanje,
Mi nećemo da se upuštamo u razmatranje zašto je to g. Protić došao u kontradikciju sa samim sobom i zašto je sad najedared, preko svog običaja, postao tako popustljiv. Po opšti politički položaj to je svakako dobro jer [nedostaje red i po], moralo da dođe do opšte ministarske krize, iz koje smo se jedva izvukli. Dobro je i stoga, što je zbog g. Protićevog popuštanja zakon o štampi ispao ne onako kako je on hteo, već kako je htelo celo bespristrasno javno mnjenje u zemlji.
Sve tačke iz g. Protićevog projekta, protiv kojih smo mi ustali, izmenjene su u tolikoj meri, da su izgubile gotovo celu svoju oštrinu, koju im je g. Protić hteo da da. Ostala je u glavnome samo ubrzana sudska procedura za štamparske krivice, protiv koje ne može ništa da se ima. Pooštrene su, pokraj toga, neke odredbe, ali je odbačena porota i ona odredba o izazivanju, koja je bila velika opasnost po slobodu javne reči u Srbiji.
Sve je to zasluga Skupštine. I među starijim radikalima i naročito među mlađima, bilo je vrlo mnogo poslanika, koji su ustali protiv tog nazadnjačkog projekta. To isto učinili su i nacionaliste i liberali — te je tako g. St. Protić sa svojim mišljenjem ostao u manjini.
Za svakoga koji istinski teži napretku ove zemlje, to je utešna pojava. Ona dokazuje da narodno predstavništvo, o kojem je tako rđavo govoreno, u datom trenutku ume da brani slobodoumlje od opasnosti koje mu prete. Ono je to čak i učinilo protiv ministra, koji je i po svom ličnom ugledu i po svom položaju u stranci mogao vrlo lako zavesti narodno predstavništvo da pođe za njim.
Ta je opasnost srećom otklonjena i mi svi samo možemo da se radujemo. A za g. Protića to neka bude korisna lekcija. Neka se u buduće seti, da narodno predstavništvo može opet dati za pravo javnom mnjenju protiv njega, pa neka se onda što odmerenije ponaša. Krupne pogrdne reči padaju uvek na onoga, koji se njima služi.