Vi sećate kako su se brzo razvijala ukopna društva, kao požar, kao jeres. Ni Martin Luter ni Jan Hus nisu na svoju ideju pridobili za tako kratko vreme toliko pristalica, kao što je to bio u stanju da postigne Damnjan piljar. Najpre je krenula prestonica Beograd, pa onda okružne varoši, pa sreske pa tako redom, dok se nije došlo do Šatornje. I kad se došlo do ove krajnje tačke, onda je cela Srbija bila uzburkana i zatalasana. Sve se krenulo na posao. I onaj koji se nikada u svom životu nije bavio spekulativnim poslovima, počeo je po malo da „secuje“ na po nečiju ljudsku kožu. Neki na babu, neki na majku, neki na oca. I ta „trgovina“ poče da se razvija, kako se samo poželeti može.
Ali mora se priznati, da je tom prilikom i ministarstvo narodne privrede revnosno potpomagalo ovu pojavu i činilo velike olakšice pokretačima kako bi ideja što jačeg korena uhvatila u narodu. A pokretači su bili spočetka pitomi i skromni ljudi, majstori bez rada i činovnici bez službe, pa su obavljali ovu radnju na sitno i bez velikog razumevanja. — Ali kad su neki uvideli, da je taj posao postao „rentabl“, onda se tom pokretu stavi na čelo po neki advokat, po neki novinar, pa Boga mi i poneki viši oficir.
Bila su to srećna vremena. Narod se krenuo listom za pokretačima i za vođama. A nije ni čudo. Ono što se obećavalo sve je bilo crno na belo. Nisu to bile „šuplje fraze“. Tu je cifra govorila a račun bio tačan. Sad samo se ticalo utakmice: „Ko da više“, a ko da više, taj izbija nasigurno na površinu, i za njim će narod da krene. Tako je i bilo, ali u ovom slučaju ipak je Šatornja održala pobedu. Ono istina, ni drugim finansijskim grupama po ostalim našim varošima i krajevima nije bilo loše, al tek, tek; tu u selu Šatornji, tu su „akcije“ najbolje stajale, i nije čudo što se narod krenuo na tu stranu, jer se tu najviše obećavalo i davalo.
Onda su bila taka vremena i nema sumnje da će onaj, koja bude opisivao kulturni i politički razvitak Srbije na koncu devetnajestog veka, nazvati ovo vreme: era srpskog finansijskog špekulantskog pokreta.
Taj pokret nije slučajno izbio na površinu; imalo je to svog jačeg i dubljeg uzroka. Gospodin Vladan Đorđević, Rista Bademlić no drugi viđeni ljudi u zemlji po želji i zapovesti pok. Kralja Milana proglasili su neki preki sud, pritvorili neke destruktivne elemente na po deset i dvadeset godina u nameri, da na taj način izvedu ekonomski program u Srbiji. Politika bila je isključena. Kakva slobodna štampa, kakva slobodna reč! I sasvim je prirodno bilo, da se umni i trezveni ljudi klonili politike i političkih pitanja pa pribegavali finansijsko privrednim poslovima. Nešto se tek moralo raditi.
No taj pokret nije bio dugoga veka; u brzo se sve tumbe okrenulo i nastala su druga vremena. Ako je ono bila era finansijskošpekulantskog pokreta, onda se ova danas, za razliku od onoga, punim pravom može nazvati: era političko-špekulantskog pokreta. I danas se u Srbiji sve uzburkalo i zatalasalo kao i pre. U tom opštem metežu, u raznim pravcima, ljudi su osnovali političke grupe, istakli programe i već pojedini izbijaju naglo na površinu. Naročito se to primećava kod seljačke stranke i kod ljudi koji sebe stavljaju na čelo tom novom pokretu.
I sad, po receptu ukopnih društava, nastaje pitanje: ko da više! Ako sad sve savesno a pošteno metnemo na kantar, šta pojedine vođe obećavaju, onda nema sumnje, da seljačka stranka mora da pobedi i da za njenim vođama narod bezuslovno mora poći pošto ona najviše obećava, kao i oni iz Šatornje. Adi ima jedna okolnost koja remeti ovaj princip.
Radikalna partija, koja već 25 godina postoji, a koja je u zemlji najjača i najmnogobrojnija, nalazi se danas na vladi; u njenim rukama je sve. Ona je još pre 25 godina istakla svoja načela i svoj program a u toku toga vremena doterivala i izvodila svoj program kako se moglo i kako se umelo. Međutim ljudi koji u Srbiji prate razvitak političkih događaja, pamte dobro, kako su se radikalne vođe do skora izgovarale, da im je nemoguće da svoj program izvedu jer im se u svima pravcima i sa sviju strana čine ne samo teškoće, nego se sistematski radi na tome, da se i klice, koje su radikali posejali iz korena počupaju i unište, i, baš s toga, što se politička situacija od pre godinu i po dana okrenula u korist radikala i što su radikali stare vođe danas na upravi zemaljskoj, narod ima pravo da od njih zahteva da što pre iskupe sva svoja obećanja, i da izvedu na čistinu sva ona pitanja, čije rešenje narod već punih 25 godina čeka. —
Samo na taj način moći će da se spreče politička ukopna društva, u raznim oblacima i pod raznim firmama. Samo ako radikali izvrše svoj program, oni će moći sprečiti sve te političke špekulacije, onemogućiti te političke zaraze, koje prete da progutaju sve ono, što je za ovih sto godina, u dugom, napornom radu, posle tolikih muka i žrtava, stvoreno i kojekako očuvano. Samo će se tako sprečiti politička Šatornja.