Naša policija, o kojoj smo u poslednje doba imali samo da govorimo kad je bila reč o kažnjavanju nevaljalih žena, mediuma, kockara i Bezimenog društva, privukla je ovih dana opet pažnju na sebe po drugoj jednoj stvari. Ona je opet počela da goni neke od opozicionih listova zakonitim i nezakonitim sredstvima.
Ti su listovi „Opozicija“ i „Narodni List“. Njihovo pisanje po žučnosti svojoj, bezobzirnosti i cinizmu prevazilazi odista sve, što smo dosad u Srbiji videli — a to nije malo. Ono je poslednjih dana postalo još odvratnije no što je ikada do tada bilo. To je neosporno, svaki onaj, koji je ma i jedan broj tih listova imao u ruci, mora s tim da sa složi, ako hoće nepristrasno da sudi.
Naša policija, videći da zakonitim sredstvima, uzapćivanjem i optuživanjem sudu, ne može to pisanje da spreči, udarila je sad u stare žice, koje su joj tako drage. Ona u tome ima bogatoga iskustva; dvadeset i pet godina nije, hvala Bogu, ništa drugo ni radila do to: gonila urednike i ugušivala opozicione listove, sve dotle, dok tim svojim medveđim uslugama nije najposle uspela da obori ceo jedan režim i uništi jednu dinastiju.
I tako se sad najedared pojavi čitav niz tih starih policijskih navika protiv „Opozicije“ i „Narodnog Lista.“ Jedan saradnik kažnjava se zbog toga, „što nije počistio ulicu pred svojim stanom“; oba lista uzapćuju se iz dana u dan, uzastopce, ma da u ponekom broju nije bilo ničega, što bi se po zakonu moglo da uzapta; policija poseda štampariju, u kojoj se ta dva lista štampaju i ne pušta nikoga unutra; žandarmi prete radnicima, koji na tim listovima rade i vade revolvere protiv jednog narodnog poslanika, koji je došao da vidi u čemu je stvar; upravnik grada Beograda preti jednom beogradskom trgovcu, za kojega misli, da potpomaže jedan od ta dva lista; isti taj upravnik piše jedno smešno pismo „Odjeku“, u kojem priča, „da se on bori za slobodu“, kao da prefekt policije sa svojim pisarima i žandarmima uopšte ima da se bori za slobodu ili protiv slobode, mesto da samo vrši ono, što mu zakon nalaže itd. itd.
A naša vlada sve to gleda i ćuteći odobrava. U „Samoupravi“, vladinom listu, mesto da se ozbiljno odgovara, ako ima što da se odgovori, na sve te teške optužbe, tera se šega. Onom narodnom poslaniku, koji je u štampariji naišao na žandarmske revolvere i koji je o tom podneo interpelaciju u Skupštini, podsmeva se, što ne zna dobro srpski, kao da g. Nikola Pašić bolje zna; za onog štampara se kaže, da je bio svedok na prekom sudu, kao da to policiju može da izvini za današnja njena bezakonja!
I Narodna Skupština ćuti. Na interpelaciju onog narodnog poslanika g. Stojan Protić će verovatno, po svom omiljenom običaju, kojega se pridržava kad je reč o policijskim nezakonitostima, odgovarati na pola sata pred raspuštanje Skupštine, kad poslanici već drže kape u ruci i kad im nije ni do kakva razgovora. Forma se na taj način spase, a stvar ipak zabašuri.
Da je sreće, mi smo ovih dana iz usta kojeg vladinog ili drugog radikalnog poslanika, naročito samostalaca, trebali da čujemo od prilike ove reči, upućene ministru policije:
„Ja nisam prijatelj ni Šibaliću ni Mandilu ni Veličkoviću, niti ikome, koji sa njima radi, ali u ime slobode, koja mora biti jednaka za sve, ja protestujem protiv onoga, što policija danas čini. Ja protestujem ne samo u ime te slobode, za koju se radikalna stranka borila, nego i iz državnih razloga. Policija tim svojim gonjenjem samo im daje važnosti. Njih treba kažnjavati samo kad zakon to dopušta; inače neka pišu šta god hoće. Jadna bi ovo zemlja bila, kad bi njezin spas zavisio od toga što Veličković piše!“
Da su se te reči u Narodnoj Skupštini čule, možda bi se malo urazumio g. St. Protić i njegov alter ego, g. Cerović. Možda bi na kraju krajeva i oni pojmili, da sada ovo gonjenje samo potvrđuje ono, što su ti listovi ranije bez razloga tvrdili, to jest da slobode nema ni danas. Možda bi onda i oni pojmili, da u trapavosti i nezgrapnosti svojoj samo nanose štete stvari, kojoj bi hteli da koriste.