ZA ZDRAVLJE
Dovijajući se, u prošlu nedelju, kako da savlada Milana i Maksima Novakovića, g. Cerović je — čitao sam u novinama — pomišljao i na to, da im ubaci u sobu neku lekariju, koja će ih opiti ili zbuniti i tako nagnati da prestanu s pucanjem. Čitao sam, dalje, da nije dobio takvu lekariju ali da je pokušao ubaciti u njihovu sobu staklo s amonijakom, koji će ih naterati da žmure i učiniti, na taj način, isto ono, što bi učinilo i koje sredstvo za opijanje. A što sam ja čitao, čitala je i ostala publika koja je tih dana s nestrpljenjem čekala na novine, i otuda nije čudo, što se prošle nedelje mnogo razgovaralo ne samo o g. Ceroviću nego i o lekarijama koje opijaju, zanose čoveka. Zato je i meni danas vrlo zgodno, da povedem govor o toj temi.
Sredstva za opijanje, kojima se danas medicina služi, spadaju u onu veliku grupu lekarija, koje, u opšte, utiču na nervnu sistemu. Tu dolaze lekarije, koje kod čoveka slabe osećanje, pa onda one, koje ublažuju bol, pa one, koje umiruju, stišavaju živce, i najzad te, što opijaju ili, tačnije rečeno, uspavljuju čoveka. Mnogo je, vrlo mnogo lekarija, koje dolaze u tu grupu, ali ih ja neću ređati. Hoću da pomenem samo nekoliko — one, koje su i svakom laiku bar po imenu poznate: etar („beli balsam“), hloroform, opijum i njegov glavni sastavni deo morfijum, kokain, brom. A uz to ću da pomenem, da mnoge od njih i nisu čiste lekarije, lekarije u užem smislu te reči, nego više stvari koje ljudi upotrebljavaju za uživanje. Takvi su, na primer, alkohol, kafa, čaj, duvan.
Ja ću imati priliku, da o mnogim od tih lekarija i poslastica (da ih tako nazovem) naročito govorim. Danas ću se zaustaviti na sredstvima za opijanje, uspavljivanje.
Da nema njih na raspoloženju, medicinska bi nauka mnogo manju pomoć mogla da čini bolesnim ljudima, nego što je u stvari čini. Neću da govorim o svima koristima, koje čovek od njih ima, dosta je ako spomenem ove dve: one mu ublažuju bol i daju san. A kolika je ta korist, znaće i onaj, koji je ako ni zbog čega drugog, a ono zbog obične trbobolje proveo bar jednu noć bez mira i bez sna. I takav čovek često je, bez sumnje, blagosiljao onoga, koji je pronašao opijum i slične lekarije a kolika li su tek blagodet te lekarije za bolesnike, koji bi, da nije njih, mesecima pa i godinama iz dan u dan, iz noći u noć ječali o bolova, preklinjući svoj mučni život i tražeći revolver, jedini lek od tih muka!
Ali ne upotrebljavaju se lekovi iz te grupe samo za ublažavanje bolova, koje čovek trpi zbog raznih bolesti. Ponekim se od njih služe lekari i da opiju, naprave neosetljivim bolesnike koje hoće da operiraju. To je, može biti, još i ponajveća korist koju čovečanstvo od njih ima. Jer da nije tog opijanja, takozvane narkoze, mnogi ljudi, bojeći se bolova, ne bi nikad pristali ni na omanju kakvu operaciju, a mnoge veće operacije ne bi se nikako mogle ni vršiti. Tek od kako je pronađena narkoza, počela je i operativna hirurgija da se razvija u svima pravcima.
Još od najstarijih vremena trudili su se lekari da pronađu način, kako bi vršili operacije a bolesnik da ne oseti bol. Davali su mu razne stvari da pije pa da se zanese — opijum, hašiš i druge otrove, puštali su mu, pred operaciju, krv sve dotle dok ne izgubi svest, hipnotizirali su ga, i tako dalje, ali sve to ili nije mnogo vajdilo ili je bilo opasno po život bolesnikov. Tek pred sredinu prošloga veka počeli su dva Amerikanca, hemičar Džekson i zubni lekar Morton, da uvode etar kao sredstvo za opijanje pred operaciju. Upotrebili su ga prvo pri vađenju zuba, pa je onda Morton nagovorio hirurga Varena da ga i on oproba, i 17. oktobra 1846. godine izvršena je prva hirurška operacija u etarskoj narkozi. Iz Amerike je glas o novom pronalasku vrlo brzo dopro i u Evropu, i nije prošlo mnogo vremena, pa su se na taj način, bez boli, počele vršiti operacije i u starome svetu, prvo u Engleskoj, pa onda i u Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama. A već godinu dana posle toga objavio je i preporučio Simpson i drugo sredstvo za narkotiziranje, ovaj danas celom svetu dobro poznati hloroform. I tako sad hirurzi imaju na raspoloženju i etar i hloroform, i upotrebljavaju ih kad jedan, kad drugi, kad opet pomešan jedan s drugim. Opijaju njima bolesnike i vrše najteže, najduže operacije, a bolesnici leže mirno, ne osećajući ni najmanji bol.
Narkoza se vrši udisanjem: i etar i hloroform lako vetre, pa kad se sipaju čoveku pod nos, on ih udiše u gasnom stanju i opije se. Pre nego što radne u dubok, nesvestan san, on se, više ili manje, razdraži, pa govori, peva ili psuje. Da bi se odrastao čovek uspavao, treba mu ispariti pod nosem 20—50 grama etra, a kad se narkoza vrši hloroformom, san naiđe kod nekog već posle jednog grama, a nekom treba sipati i punih 50 grama. Ako se pak, već uspavanom čoveku i dalje sipa etar ili hloroform pod nos, bez mere i bez stručne kontrole, onda najposle naiđe i smrt. Naročito će smrt lako nastupiti kod ljudi, koji boluju od srca ili od pluća, zato se oni retko kad i opijaju. Ali i zdravi ljudi umru katkad sasvim iznenada odmah u početku narkoze, i otud je kod mnogih ljudi onaj strah od narkoze (a otuda ni g. Cerović nije dobio flašu hloroforma, kad je hteo da opije Novakoviće).
Međutim, taj strah nije opravdan, naročito kad je u pitanju narkoza u dobro uređenim bolnicama, sa spremnim, savesnim lekarima. Tamo je smrt u narkozi vrlo, vrlo retka, gotovo nepoznata stvar. U 20 londonskih bolnica, na primer, hloroformira se prosečno po 8.000 bolesnika godišnje, a od njih umru trojica, što će reći 1 na 2.666; Bilrotu se tek posle 12.500 narkoza desilo da mu prvi bolesnik umre, a Nusbaum je hloroformirao 15.000 ljudi i nijedan mu nije od toga umro.
Zato pristajte slobodno na narkozu, kad vam je lekar predloži. I zato neka je slava i hvala Mortonu!