Još u jučerašnjem broju saopštili smo, da je Kraljević Đorđe ranjen juče pre podne pri eksploziji jedne austrijske granate. Austrijanci su u svome sumanutom besu na Beograd prolili i krv kraljevog sina. Rana, je, na sreću, laka i Kraljevića su jedva uspeli nagovoriti da ostane juče po podne u svojoj sobi i da se odmori od teškog potresa.
Vojnici i oficiri, kojima prisustvo Kraljevića Đorđa, od prvog dana rata i u prvim bojnim redovima uleva najlepše raspoloženje i hrabrost, oduševljeni su sada još više kada su videli kako kraljev sin krepi svojom krvlju slobodu Beograda isto onako kao i oni. Beograđani, u čije je duše unosila silno spokojstvo pojava Kraljevića Đorđa, osećaju sada još veće divljenje prema njemu.
⁂
Mi smo uspeli pribaviti autentične podatke o tome kako je ranjen Kraljević Đorđe. Ta obaveštenja su data od očevidaca i ona najbolje i najvernije ilustruju ceo događaj. Evo Kako je do toga došlo:
Austrijanci šenluče
U pet i po časova, juče izjutra, Austrijanci su otvorili paljbu sa svojih monitora na Beograd. Kako njihovi metci nisu nanosili nikakve štete ni gradu ni varoši, to su ih naši ostavili neka šenluče i neka troše municiju. To austrijsko puckaranje trajalo je puna tri sata. Sklonjeni iza vrbljaka jednoga od dunavskih rukavaca, sa monitora su pucali onako nasumce.
Tada su naši rešili, da im pošlju koji metak, tek da vide kako se Austrijanci osećaju. I već posle nekoliko metaka monitori su zaćutali kao ribe. Po svemu se činilo, da su monitori oštećeni, a ono što je posle četvrt časa nastalo potvrđuje još više tu verovatnoću.
„Svaka peta pali.“
Odjednom su sa bežanijskih vrhova zagrmeli novi topovski pucnji. Izgleda, da je sa Dunava javljeno kako su prošli monitori i sad su oni hteli da se svete. Međutim, još na pola časa pre toga u grad je bio stigao Kraljević Đorđe sa svojim ađutantom, rezervnim inženjerskim kapetanom i profesorom Univerziteta dr. Mihailom Petrovićem. Tu su takođe bili svojim službenim poslom Komandant Divizije i jedan major a tako isto i rezervni narednik, poznati naš industrijalac g. Vlada Ilić.
Njih petorica stajali su na jednom od najviših gradskih bedema i posmatrali su dejstvo granata. Kao ograda bedema bio je jedan slab, rovit zid ispod koga je bio rov dubok blizu trideset metara. Bili su u najživljem razgovoru, kada je jedna austriska haubična granata tresnula nedaleko od njih. Metak nije eksplodirao. Odmah zatim pala je i druga, pa treća i četvrta granata. Ali ni jedna nije eksplodirala.
— Svaka peta pali! našalio se neko od njih, a svi su ostali na istom mestu spokojni i hladni očekujući šta će dalje biti.
U tome je pala, takođe u neposrednu blizinu i peta austrijska granata; međutim nije eksplodirala ni ona. Eksplodirala je tek šesta. Parčad su se razletela na sve strane. Ali i Kraljević Đorđe i ostali oko njega ostali su nepovređeni.
Pod ruševinama.
Nije prošlo ni dva minuta zatim, a zatreštala je i sedma granata čija je eksplozija bila silna. Kraljevićev ađutant i major bili su za trenutak kao zasenuti i zaneti od silnoga treska, pa su onda spazili kako samo na korak dva od njih, u dimu od maltera, vire ispod ruševina Komandant divizije i g. Vlada Ilić, Bili su na samom obronku bedema i trebalo je samo još nekoliko santimetara, pa da se oboje sruče niz visoki bedem. Možda bi se ta nesreća i dogodila Komandantu Divizije, da ga g. Ilić nije bio instiktivno uhvatio čvrsto rukama oko pasa i tako ga težinom svoga tela zadržao.
G. dr. Petrović i major izvukli su ih brzo ispod kamenja i svoj četvorici u isti mah sletelo je sa usana pitanje:
— Šta je s Kraljevićem?
Opazili su ga toga trenutka. Samo jedan korak dalje ležao je Kraljević Đorđe, sav do grla zatrpan ruševinama zida. Bio je licem okrenut zemlji i iz potiljka lopila mu je krv. Izneli su ga pažljivo ispod krša i loma, i poveli ka automobilu. Ali nisu prošli ni nekoliko koraka, a Kraljević Đorđe je smejući se uzviknuo:
— Eto, kažem li ja vama da austrijske granate ne mogu ni da ubiju čoveka!…
Kakve su rane?
U dva automobila Kraljević Đorđe sa ostalom četvoricom gospode pošao je na Terazije, da ispere krv sa rana. Svet u Knez Mihailovoj ulici, opazivši okrvavljenog Kraljevića i hrabrog komandanta divizije, koji važi kao jedan od naših najumnijih vojskovođa i najhrabrijih srpskih oficira, priredio im je burne ovacije.
Pred „Ruskim Carem“ automobili su zastali, te je Kraljević popio čašu vode, pa su onda otišli u apoteku Viktorovića gde im je sam g. Viktorović ukazao prvu lekarsku pomoć.
Kraljević Đorđe povređen je po potiljku, a oko te rane više je sasvim sitnih ozleda. Kost je ostala nepovređena i rana ne može imati nikakvih komplikacija. Sem toga kontuzovan je po desnom ramenu i mišici.
Komandant Divizije povređen je takođe po potiljku. Povreda je laka. Čim mu je isprana i previjena rana, komandant je na svome automobilu odmah odjurio na pozicije vojsci, da nastavi svoj posao.
I g. Vlada Ilić dobio je ranu i kontusiju u temenjači a sem toga jednu rasekotinu u dnu vilice.
Sreća u nesreći
Samo sreći i pravdi, koje su i u ovome ratu, na srpskoj strani može se zahvaliti što je ovaj događaj prošao bez katastrofalnih posledica. Kraljević i njegovi pratioci bili su na rubu visokog bedema kad ih je zahvatila eksplozija. Mesto da ih baci napred u duboki rov, u kome je bila izvesna smrt, silina je srušila zid i taj zid pretrpao ih je na samome obronku sprečivši tako da ne padnu.
Bog i srpska pravda tako su hteli!