Zvanična izjava ruskog poslanstva u Sofiji. — Austrija sama sebi iskopala grob. — 1859 i 1914 godina
Neverovatne klevete kojima nemačko-austrijska štampa hoće da okrivi Rusiju za evropski rat, izazvale su najzad i zvanične ruske krugove da kažu svoju reč.
Čak i zvanična tela, nemačka i austro-ugarska poslanstva na strani, potrudila su se da zvaničnim komunikejima obmanu svet. Tim povodom rusko poslanstvo u Sofiji dalo je ovaj komunike.
„Vlade Nemačka i Austro-Ugarska, pošto su objavilo rat Rusiji, potrudile su se, u nekoliko proklamacija i komunikea, da na svoj način protumače ulogu i namere Rusije uoči rata kao i da svale na Rusiju odgovornost za evropski sudar.“
To tumačenje, čiji je cilj bio da razdraži stanovništvo Nemačke i Austro-Ugarske došlo je do znanja i bugarskom narodu ne samo preko telegrama iz Berlina, Beča i Pešte nego i preko zvaničnog komunikeja jednoga od zainteresovanih poslanstava. Ne želeći da ulazi u spor, rusko carsko poslanstvo ipak smatra za dužnost izjaviti, da je uloga Rusije u poslednjim događajima bila ovakva:
U toku poslednjih sto godina Rusija je vodila nekoliko ratova i svaki od tih ratova imao je za posledicu oslobođenje jednog hrišćanskog naroda na Balkanu.
Danas Rusija počinje jedan nov rat koji ima za cilj da obezbedi političko, moralno i ekonomsko oslobođenje svih malih evropskih državica. U borbi za tu celj, sa Rusijom su se ujedinile sve velike civilizovane sile i svim velikodušni umovi celoga sveta.
Trojni Sporazum obrazovan je sa idejom da se uguši princip grube sile koju je današnje Germanstvo htelo uzdići na stepen dogme. Sporazum je želeo, da tu svoju celj postigne mirnim sredstvima. Na nesreću Sporazum nije u tome uspeo pored sveg duha pomirljivosti koju je unosio u svaki svoj postupak.
Desetog jula 1914. godine, fatalni datum — Austro-Ugarska je ponovo učinila gest, sa kojim je tako zlo prošla 1859. godine kad je bečki kabinet „napuštajući svoje besprimerno dugo strpljenje“ upravio Pijemontu jedan ultimatum u kome ga je tretirao isto onako kao danas Srbiju — kao utočište revolucionara i političkih ubica, kao ognjište tajnih separističkih intriga u Lombardiji i Veneciji (danas su kao Bosna i Hercegovina).
Tako isto kao sada Srbiju, Austrija je onda pozivala Pijemont da u roku od tri dana raspusti svoju vojsku. U protivnom slučaju, Austrija je rešila da će dostojno kazniti pijemontsku bestidnost i da će razoriti to gnezdo fanatičnih neprijatelja evropskoga mira.
I zna se šta je došlo: Pijemont je odbacio austrijski ultimatum; objavljen je rat; umešala se Francuska kao slabijega i Italija je izvela svoje ujedinjenje.
Ni jedna od triju sila Evropskoga Sporazuma nije želela rat, jer je svaka od njih raspolagala svima izvorima potrebnim da se razvija i napreduje u miru po svima granama ljudske radinosti. Ali ni jedna od njih nije mogla mirno gledati, kako će se vršiti „egzekucija“ jednog malog naroda, jer bi posle toga nesumnjivo došla „egzekucija“ i drugih susednih malih državica.
Jer to bi bilo vraćanje u varvarstva Srednjega veka. To bi bilo za svaku od sporazumnih velikih sila odricanje od njenih tradicija, od njene prošlosti, od njenih ideala. Zato su sve tri odgovorile složno na provokaciju i bacile su na kocku živote deset miliona svojih sinova. Bespristrasna istorija i zainteresovani narodi bez sumnje će odati pravdu pobudama kojima se rukovodi Trojni Sporazum.
Germanski narodi će nesumnjivo takođe priznati svoje sadašnje zablude. A Nemačka i Austro-Ugarska mogu predstavljati svetu događaje kako kod žele — bilo da ih uveličavaju bilo da ih izopačavaju. Ali to neće izmeniti ishod rata“.