Razvitak rusko-japanskoga rata učinio je da se položaj velikih sila u Evropi za nekoliko poslednjih meseca čudnovato promenio. Odnosi između pojedinih država, utvrđeni naročitim ugovorima još od pre toliko godina, sad su se najedared potpuno izmenili, ublažene su mnoge nekadašnje suprotnosti, uklonjene mnoge prepreke, tako da se evropske sile postepeno grupišu savršeno drukčije, no što je to dosad bilo.
Francusko-engleski sporazum, svakako jedan od najznačajnijih događaja poslednjih godina, bio je prvi korak u tom novom grupisanju. Antagonizam između te dve velike kolonijalne sile dostigao je bio vrhunac u fašodskoj aferi. Od toga doba primećuje se s obe strane očevidna težnja, da se sva sporna pitanja u Africi mirnim putem reše, te da se na taj način dođe do trajnog prijateljstva. To je i učinjeno: danas se može reći, da su englesko-francuski odnosi vrlo dobri, bolji no što su ikada bili posle propasti drugog carstva.
Italija, koja je i od pre uvek više manje bila u prijateljstvu s Engleskom, približila joj se sada još jače, a u isto vreme i Francuskoj, od koje su je godinama udaljavale s jedne strane Krispijeva politika, a s druge prijateljsko držanje Francuske spram Vatikana. Krispija više nema, a Komb je, otkako je došao na vladu, iz osnova promenio držanje prema papskoj stolici, tako da se Italija bez ikakvih ustručavanja može sada da približi Francuskoj.
Tim postupkom svojim, Italija je znatno oslabila trojni savez, koji i inače nije u poslednje doba bio vrlo čvrst. Talijanski interesi tako se na mnogo mesta sukobljavaju s interesima austrijskim, da bi već i sam taj fakt bio dovoljan da Italija spram trojnog saveza postepeno ohladni. Ni lično posredovanje nemačkog cara nije bilo kadro da spreči tu sasvim prirodnu gravitaciju Italije ka Francuskoj. Zato su potpuno tačne misli onog nemačkog političara, koji je pre kratkog vremena rekao ove reči: „Trojni savez danas nije ništa drugo, do jedna mrtva ustanova koja postoji samo stoga, da našem caru daje prilike za zvučne zdravice pri banketima i za telegrafske pozdrave, koji nikakve političke vrednosti nemaju. On više ne postoji.“
Tako je Nemačka, silom okolnosti, ostala potpuno usamljena. Austrija, razrivena sa sviju strana i zanesena svojim prohtevima na Balkanu, kao vojnički saveznik ni pre nije mnogo vredela; sad vredi još manje. Nemačka dakle, po priznanju samog grafa Bilova, stoji danas sasvim sama. Ali to dugo neće trajati. Ove što se danas u Nemačkoj dešava, pokazuje da ona traži novu orijentaciju svojoj spoljnoj politici i da se približava Rusiji. Odnosi između zvanične Nemačke i ruske vlade još iz doba Bizmarkova bili su uvek dobri, sada će da postanu mnogo bolji, pokraj svega toga, što je javno mnjenje raspoloženo za Japance, a protiv Rusa. Proterivanje s nemačkih univerziteta sviju ruskih đaka, koji su ruskoj vladi izgledali sumnjivi, bio je prvi korak u tom pravcu; drugi mnogo važniji, jeste svojevoljno ustupanje ruskoj vladi nekoliko manjih ratnih brodova, koji su bili poručeni za nemačku flotu. I ako se našlo nekoliko poslanika, koji su u rajhsratu energično kritikovali taj postupak nemačke vlade, tvrdeći da je to povreda neutraliteta, i ako je javno mnjenje neprijateljski raspoloženo prema Rusima, ipak vlada, ne sumnjajući u definitivnu rusku pobedu, smatra ovaj trenutak kao zgodan, da se Rusiji što više približi. Mesto sitnih usluga, koje joj sada čini, može joj docnije učiniti i još mnogo krupnije. Politički izgled Evrope može zbog toga potpuno da se promeni, menjajući čak i mnogo što-šta ovde kod nas na Balkanu.