Ko ovih poslednjih dana čita bečke novine, neprijatne stvari čita. Otkako su Japanci zauzeli Kinčau, cela austrijska štampa, koja se pre toga držala donekle bar rezervisano, udarila je u tako ciničan ton, da prevazilazi sve, što je do sad u tom pravcu činila. Karakteristično je pri tome, da ne pišu tako samo oni čivutski i polučivutski listovi, koji su od uvek bili neprijatelji i Rusije i celog Slovenstva, nego čak i najozbiljniji listovi bečki, poluzvanični i zvanični. I pre su ovi likovali posle svakog uspeha japanskog, pa ma kako on bio neznatan i beznačajan po krajnji ishod rata, ali se to likovanje njihovo samo između redova moglo da čita, uvek je bilo propraćivano licemernim simpatijama za Ruse. Sada međutim, posle bitke kod Kinčau, oni su bacili masku sa lica i otvoreno iskazuju svoje radovanje, što Japanci napreduju.
Tome se mi najposle i ne čudimo, niti to treba da nas ljuti. Naprotiv, mi od toga samo možemo imati koristi; Rusi će bar iz svega toga uvideti, kakava je to austrijska neutralnost i iskrenost, videće tačno i jasno ko im je danas prijatelj, a ko nije. Ali ima nešto, što svakoga mora da ljuti, pa bio on Slovenin ili ne, samo ako je hladnokrvan i bespristrastan posmatralac svega što se sada na Krajnjem Istoku dešava. To je onaj prezrivi način na koji se danas u celoj bečkoj štampi govori o ruskoj vojsci, državi, upravi, o celom ruskom narodu.
Evo šta ti listovi o tome kažu: Rusija više nije vojnička sila prvoga reda, mišljenje koje se o njoj u Evropi ima bilo je preterano, Japanci su pokazali da ruska vojska ništa ne vredi, da ruski vojnik nije dobar vojnik, da je hrabar, ali da je glup i da ne zna za šta se bije, da Rusija nema dobrih vojskovođa, da ih upravo nikada nije ni imala, da su Kutuzov, Skobeljev i svi ostali bili samo lude junačine, koji su izvodili svoje ljude na kasapnicu i umeli samo onda da pobede, kad ih je bilo triputa više no protivnika, da Japanci odnose uspeh za uspehom, da će na kraju krajeva i konačno pobediti, zato što oni u toj borbi predstavljaju civilizaciju, a Rusi divljaštvo, što su oni upravo Evropljani, a Rusi Azijati i tako dalje, i tako dalje u beskonačnost.
Pamet čoveku mora da stane kad sve to čita; ne zna je li pri svemu tome veća glupost tih ljudi što tako pišu ili veće podlaštvo. Svi penzionari kapetani što su popadali na majorskim ispitima zaseli po redakcijama tih listova, pa pišu li pašu. Kritivuju Kuropatkina, kao da je juče izašao iz podoficarske škole, ne valja im ruska artiljerija, Kozaci nisu ništa, a pešadija je ispod svake kritike. S druge strane krivonogi i dugouhi redaktori tih čivutskih listova, koji bi se porazbegli kao mačke da jednog samo živog Japanca vide pred sobom, govore o ruskom kukavičluku, kao da je austriska vojska najbolja vojska pa svetu i kao da je uvek samo pobedu za pobedom odnosila.
Govore tako, a zaboravljaju, da ako ima danas velike sile, koja bez prava nosi to ime, da je to baš Austrija i niko drugi; da ako ima vojske, koja nije vojska, da je to austrijska vojska; zaboravljaju da su oni za čitavo jedno stoleće gotovo bez izuzetka stalno dobijali batine, svuda i svakada, gde god su se pomolili, da su njihove vojskovođe, te slavne austriske vojskovođe, pokazivale neprijatelju ne svoje junaštvo ne svoje znanje, već samo svoja — leđa.
Zaboravljaju, da bi sve to tako isto i sutra bilo, samo da se uhvate u koštac s kakvim ozbiljnijim protivnikom; da bi, po njihovom krivonogom i dugouhom junaštvu, Japanci s jednom četom osvojili Beč, a s tri čamca razorili njihovu flotu zajedno sa svima onim zelenim i nezelenim monitorima što se šetaju po Dunavu i nama pokazuju zube.
Pa ipak sve to oni samo pravilno zaboravljaju, ili se samo tako prave. Da zbilja do čega dođe, oni bi prvi uvukli rogove i sakrili se u mišiju rupu, derući se koliko ih grlo nosi, kako su oni uvek bili prijatelji Rusa i kako su bili neutralni. Zato ćemo i mi imati skoro prilike, čim se Rusima na bojnom polju sreća okrene, da čitamo sasvim drukčije stvari. Tada ćemo se ponovo razgovarati.
Do viđenja!