Čitaoci naši znaju, kakav se strahovit događaj desio pre desetak dana u Staroj Srbiji, blizu naše granice. Dvadeset i četiri Srbina, mahom Starosrbijanaca, koji su s oružjem u ruci bili pošli u Makedoniju, pali su u klopku, koja im je bila spremljena i izginuli čim su prešli granicu. Junaci su bili sve po izbor, svaki kadar da bude ne vojnik no četovođa; svaki se od njih pre toga već godinama borio s onima što razoravaju srpsko ime i srpsko ognjište — a sada im eno gavrani kruže oko mrtvih tela. Bili su pošli da se bore, a izgiboše bez borbe i bez junaštva; hteli su da budu osvetnici i zaštitnici, a bili su samo žrtve.
Čije žrtve? Žrtve onih bezdušnika, koji ih poslaše tako ludo da ginu; žrtve onih nesavesnika, kojima je slava generala Cončeva i dr Tatarčeva ne da mirno da spavaju i koji trgujući tako s tuđom kožom i tuđom glavom hoće sebi da teku ime i ugled, koje ne zaslužuju.
I najgluplje derle uviđa danas da u interesu Srbije i Srpstva mora u Staroj Srbiji i Makedoniji da bude mir, dokle god traje rusko-japanski rat, da s Turskom moramo da budemo u što boljim odnosima pa ma kakvih nas žrtava to stalo i da svaki nemir, svaka uzrujanost u tim nesrećnim zemljama samo Austriji može korisno da posluži — samo ne uviđaju ti ljudi. Oni vode politiku na svoju ruku, diskredituju državnu upravu, lišavaju nas plodova našeg dugogodišnjeg lojalnog držanja spram Turske — samo iz neke neobjašnjive uobraženosti ili sebičnih, ličnih računa svojih. I kralj i ministar spoljnih poslova ukazivali su u toliko prilika na tu potrebu da s Turcima živimo u najboljim odnosima, a šefovi tog našeg bednog komiteta podmeću im nogu i jednim ludim postupkom svojim ruše sve, što je s toliko muke sazidano. Već sam taj fakt mogao bi se nazvati izdajstvom, baš i da se nije svršio onom krvavom tragedijom na Četiračkom polju.
A ovako je još sto puta gore. Baš i kad bi moglo da im se oprosti to samozvano mešanje u spoljnu politiku Srbije, ne može im se nikada oprostiti način, na koji su to učinili. Kad su već hteli da šalju čete, drukčije bi trebali da ih šalju, a ne ovako uludo. Bugari šalju već toliko godina svoje ljude u Makedoniju, pa čuste li ikada, da im cela jedna četa izgibe i to još ovako odabrana? Ne. A naši ovi smetenjaci poslaše jednu i eto šta učiniše. Spremali su je kao da je za paradu spremaju, slali su je kao da je u svatove šalju; samo što zvonima i topovima nisu oglasili polazak.
Sad će naravno druge da krive. Kriviće one mrtve što svojim glavama platiše njihovu ludu pamet; kriviće i nas, što o tome uopšte i govorimo; reći će da za svaku veliku stvar treba i velikih žrtava. I treba, jeste istina. Ali ove žrtve beskorisne su žrtve po našu narodnu stvar; one su čak i štetne. Šta će reći porodice i bratstva izginulih jadnika o nama i o Srbiji? Šta će misliti onaj veseli narod tamo o našoj mudrosti? Pa bar da jedan od tih naših beogradskih „Makedonaca“ s njima pođe i pogibe s njima zajedno! Sve bi onda drukčije izgledalo. Ali ovako će cela zemlja da nosi odgovornost za tu ludost nekolicine njih. Tamo u Staroj Srbiji i Makedoniji, niko ne zna za generala Atanackovića, L. Ćelovića i dra Gođevca — kako ne bi i znao, kad ih nikada video nije? — ali zna za Srbiju. I Srbija, koja je već za toliko tuđih grehova plaćala, Srbija će morati da plaća i taj greh.
Zato krivci ne smeju ostati nekažnjeni. Istraga je već povedena, neka se vodi brzo i odlučno, bez ikakvih obzira. I zbog naših spoljnih odnosa i zbog ugleda Srbije moraju biti kažnjeni svi oni, koji su krivi za to dvadesetčetverostruko ubistvo.