Ima jedan faktor ekonomski i društveni o kome niko ne vodi računa.
Reč je o potrošaču, o onome što kupuje i troši proizvode i zemljoradnika, i zanatlije, i industrijalca, i svih drugih, koji nalaze pogodbe za svoj opstanak u zadovoljavanju potreba drugih ljudi.
Može nam neko primetiti što odvajamo potrošača, koji se uistinu nikad ne javlja — osim u nenormalnim prilikama — samo kao takav. Može nam se reći da je potrošač i proizvođač nerazdvojan, da je to upravo jedno te isto lice. Može se, najzad, navesti i to da nema čoveka koji nije jednovremeno i jedno i drugo. Mi ćemo sve te primedbe primiti, sve ćemo usvojiti, kao da su od nas potekle, ali ćemo ipak ostati pri svom gledištu da se može govoriti osobeno o potrošaču, kao što se osobeno govori o proizvođaču, ili kao što se osobeno može govoriti o rukama a osobeno o stomaku. Može potrošač biti jedno lice, štaviše ne može se ni pretpostaviti da jedni ljudi samo proizvode a da ne troše, niti pak da drugi samo troše a da ne proizvode, ali se ipak ne može odreći da svaka ova funkcija za sebe igra osobenu ulogu i da čovek unosi u svaku tu ulogu svoj osobeni interes, izvesan osobeni način i posmatranja stvari i izvesne principe, koji su različiti u svakoj ulozi i koji bi, ako bi se posmatrali s druge tačke; bili uvek međusobno suprotni.
U ekonomskom pogledu, potrošač je najvažnija činjenica. On je sve i sva, radi njega postoji i proizvod i posredništvo, i on bi, prema tome, trebalo da igra prvu ulogu u privrednom životu.
Međutim od svega toga u stvari nema ništa. Današnji privredni poredak takav je, da se o svakom drugom vodi više račun, zasluživao on to ili ne, negoli o potrošaču. Vaskoliki privredni život današnji organizovan je tako, da čak i posrednik — onaj što posreduje između proizvođača i potrošača — uživa veće koristi negoli potrošač. Potrošač, koji bi valjalo da bude glavna i presudna činjenica, da presuđuje u proizvodnji, da vlada prometom, u stvari se pretvorio u običnog služitelja proizvodnje i predstavlja široko polje za eksploatisanje, koje crpe i obraća na svoju korist čak i samo posredništvo. Umesto da oni služe potrošnji, kao što to priroda stvari određuje i upućuje, i proizvođač i posrednik bacili su se na vrat potrošaču, osobito poslednji, i potrošač obično hrani, tolike legije pomenutih gospodara, koji bi u samoj stvari trebalo da budu njegovi službenici.
Ali potrošač uživa slabe koristi i od svekolikih iznalazaka i usavršica, izvršenih na polju tehnike i mehanike u proizvodnji i saobraćaju. Umesto da te usavršice služe prvenstveno njemu, umesto da su namirnice bolje i jeftinije, usavršice služe drugome — poglavito posrednicima — a potrošač plaća sve skuplje, nego što je pre toga plaćao. Samo jedan primer, pa će biti jasno da je stanje stvari uistinu tako.
Za poslednjih trideset godina pale su znatno cene svim proizvodima. Pšenica je jeftinija nego što je bila, proizvođač dobija manje za svoju stoku, osobito su pale cene fabričkim proizvodima, pa ipak potrošač plaća skuplje i hleb, i meso, i sve industrijske produkte, nego što je plaćao ranije za te iste namirnice… Gde je koren toj pojavi, ko je uzrok tom zlu, kako se ono leči i otklanja?!…
Ali to nije sve. Potrošač je u ravnoj meri prenebregnut i u društvenom pogledu.
Niko još nije ni pokušao da uzme za kriterijum socijalnoga interesa interes potrošača. Mada radi potrošača postoji sve ostalo, mada je on sinonim samoga društva, to društvo ipak više vodi računa o svakom drugom interesu, negoli o interesu potrošačevom. Uzroka ima, naravno, i do same neuviđavnosti potrošačeve, ali u jednom pravilno uređenom društvu proizvodnja mora vazda biti u službi potrošnje, ovako isto kao što ruke služe stomaku. Današnje društvo je, razume se, sušta suprotnost takvom uređenju; u njemu je mnogo štošta poremećeno, pa je poremećena i ova bitna osnova i, da se poslužimo formom koja se toliko puta već upotrebljava, umesto da piramida leži na svojoj osnovi ona je iskrenuta i balansira na svom vrhu. Umesto da je osnova i kriterijum društvenoga interesa interes potrošača, jer smo svi mi potrošači, proizvoljno su uzeti za osnovu i kriterijumi neznatni i sporedni interesi, koji izazivaju samo trvenja i sukobe i koji neće dati mira dokle god se ne povrati normalan poredak stvari.
Pogledajte zakonodavstvo koje hoćete zemlje i svugde ćete naći, da je potrošač zadavao najmanje brige državnicima i političarima. Osim nekoliko propisa, kojima se ide na to da spreči falsifikovanje namirnica i obmanjivanje potrošača, nećete naći ništa više što bi išlo, u korist ovoga najvažnijega faktora društvenoga i ekonomskoga.
Zavirite u politički život koje hoćete zemlje, vi tu nećete naći do skoro nikakva veća interesovanja za ovu najmoćniju činjenicu društvenu.
Pa i sama književnost, i sama nauka u političkoj ekonomiji, poklanjala je i poklanja preču pažnju svakom drugom negoli potrošaču, negoli potrošnji, koja je jedina i krajnja meta vaskolike ekonomske delatnosti.
Potrošač je sila, ali sila koja još nije svesna svoje snage, kojom se služe drugi. Međutim, situacija se iz osnove počela menjati. Posle uspešnoga pokreta u Ročdelu (u Engleskoj), posle uspešne organizacije preko dva miliona potrošača u Velikoj Britaniji, potrošač se na sve strane sveta počinje buditi i društvo današnje već stoji pred jednim velikim problemom, koji obuhvata sva socijalna pitanja i sadrži u sebi rešenje njihovo.
Potrošač, koji je zadugo bio nesvestan svojih interesa, počinje da shvata i uviđa. On, koji je služio svakom drugom samo ne sebi, počinje jasno da uviđa svoju snagu i da polaže pravo na ulogu koja mu po prirodi pripada u društvu. Zadugo zaboravljeni i prenebregnuti interes počinje da se budi i da traži pravednije zadovoljenje. I, jednom krenut putem kojim ga sama priroda stvari upućuje, potrošač se neće više zaustaviti, ma kakve mu se smetnje činile, niti će pak ekonom, zakonodavac, političar i državnik smeti još zadugo da se oglušavaju o zahteve i interese potrošača, koji su najviši opšti interes.