Blaznava, maja 1904.
Pismo 1
Evo me sa pismom iz onog kraja naše otadžbine gde behu očuvane ponajbolje narodne vrline, običaji, nošnja, jezik, narodne umotvorine, narodni ponos. Evo me iz kolevke srpskih vitezova, koji nam pokazaše kako se sveti Kosovo; evo me iz nekad najbogatijeg kraja Srbije — evo me iz Šumadije. Evo me, da verno predstavim šta je sad Šumadija.
„Rad bih bio, dobre kazat, glase,
Al‘ ne mogu drukče, već ko što su!“
Prvo da počnem o materijalnom stanju naroda, jer je ono uslov za sve. Da ne bi vazdan odugovlačio, reći ću odmah, da je ceo narod srazmerno došao do prosjačkog štapa.
Narod veli, da se osirotelo zbog toga, što su godine jedna za drugom nerodne a pritom su dacije velike. Narod je ostao bez stoke, te nema šta musti ni čim orati a nema onda ni čim đubriti njive. Nekad beše čudo, kad se vidi da je neko uhvatio krave u plug, da se ore. Sada je to običaj. Tugaljivo je videti kravu sa oguljenim vratom od jarma a steonu. Čak se dešava da se pri oranju u brazdi oteli. Jedno tele a crni joj život. Stoka je većinom sva u proleće ispuštena i mršava i to baš onda, kad nastupa oranje. Uzrok tome je nemanje hrane.
U selu tek svaka treća kuća da ima što od rogate marve i ovaca. Kad se nema ovaca nema ni vune. Najbogatiji ljudi u selu imaju 6—10—15 brava ovaca, sirotinja ih ili nema ili ima po 2—4. Svinja nema tako isto. Ima i takvih kuća, koje ništa četveronožno u avliji nemaju. Išao sam jednoj takvoj kući. Beše veče. U kući imađaše 6—7 čeljadi. Svako čeljade beše našlo u potoku po puža i živo pripremaše za večeru. Ovi sirotani ne mogu se nadati da jedu mleka, jer stoke nemaju. Narod veli, da bi se imalo stoke, da država nije oduzela šumu. Imanja što su u polju ziratna su. Ona su tako mala, da narodu ne dostiže hleba. Mnoge kuće počinju kupovati kukuruz o Mitrovu dne. Da bi se hleb nabavio, prodaje se u bescenje stoka. Hrane u opštinskim koševima nema prikupljene, da bi se u proleće razdavala. Koji nema zašta da kupi žita a ima punu kuću gladne čeljadi, laća se krađe. Ide u tuđ koš, rizikuje čast i život da bi decu nahranio.
U jesen u selu svaka deseta kuća […]. Nekad je imala svaka kuća masti. Sada narod uz mesojeđe jede suv komad hleba. Ima mnogo kuća koje o Božiću nemaju pečenicu. U drugom pismu opisaću samo šta je srpska slava izgubila usled neimaštine. Pa ne samo slava nego opade i vera i moral i običaji. Gubitak se ne da oceniti koliki je. On je takav, da izgleda, da se nikad ne može popraviti ni nadoknaditi.
Narod sam uviđa da je propao. Ali ipak živi se u nadi da će godine prihvatiti da se se popravi. Ovog su proleća svi seljaci živo nestali oko toga da voćnjake otrebe od gusenica. Svaki sa svojom porodicom tamani te opake neprijatelje. Ako mu rodi voćnjak, šta će seljak pre od prodatih šljiva, da se iskoristi? — Ili će da nabavi stoke, ili će da plati državi, novu i dugovanu porezu, ili će da se odene (pisaću već kako je narod ogolio i obosio) — jednom reči, ne zna se šta će pre. Još ako ova godina bude gladna — nerodna — naš seljak Šumadinac je sasvim propao i onda „Mrtvu glavu ne diže iz groba“.
Drugo pismo biće o tome: šta su izgubili srpska slava, litije i zavetine od nemaštine u narodu.
Pismo 2
Pre nekoliko decenija kmet (predsednik) na selu mnogo se poštovao od strane seljana. Svaki seljanin prolazeći pored kmeta odavao mu je počast — ta počast ne beše iz moranja, već iz ljubavi i poštovanja prema prvom čoveku u selu, kome je celo selo dalo poverenje. Kad bi kmet došao na skup, oni bi ustali i mnogi bi mu prilazili ruci. Ako bi došao u kafanu, oni bi ustali na noge i dočekali ga. Kmetove sve su se naredbe poštovale i izvršavale a pozivi su se cenili i nijedan seljanin ne bi smeo obmanuti vlast — da ne dođe na poziv. Pa ne samo što je narod uvažavao kmeta, već i njegov štap su smatrali da je sveto drvo. Tako isto cenjen je i pandur, kao sluga kmetski i opštinski. Onda se sve to obrnulo naopako! Svemu su tome krivi rđavi kmetovi, koji zloupotrebiše onu narodnu ljubav i poštovanje. I zaista, koga osudi masa naroda, taj je baš osuđen pravo. — Sad svi prolaze pored kmeta, kao da je on dete. Njegove se naredbe ne izvršavaju a pozivi cepaju. Pa čak štaviše, ušli su i u narodne poslovice zbog svojih rđavih radnji i zloupotreba. Veli se: u kmeta crni jezik k’o u galjka. To je od mnogih kafa, koje kmet traži da popije od naroda ili da prosto otme. Kad ko dobije za kmeta, narod može odmah da oceni njegov karakter. Zato se veli: „Niko sebe ne može da […] dok ne postane kmetom.“
Pored sve kmetovske grabljivosti i halapljivosti narod veli: „da u kmetstvu još niko nije zaradio.“ — „Ako gazda dođe za kmeta, teško njemu; a ako siromah dođe, teško selu.“
Kad se ko grabi za kmetstvo da dođe, pametni mu vele: „Hoćeš u kmetstvo — bog te ubio a u kući nemaš soli!“
Koji kmet rado prodaje narodu stvari za porez veli se za njega:„Taj kad ti dođe za kmeta, zveče bakrači kao na Sv. Jeremiju (prodaju se)1.“
Narod uopšte veli: Svaki kmet ima tu rđavu stranu, što uobrazi da je ono na zemlji što je sv. Ilija na nebu. Silom se ne ide u svece.
Svaki treba da zasluži poštovanje a ne da ga silom iziskuje. U staro doba kmetovi behu prosti ljudi, ali umedoše zaslužiti poštovanje a sada su obrazovani ali koja vajda?
- Na sv. Jeremiju postoji običaj da deca lupaju u bakrač ili tepsiju, obilaze oko kuće i viču: Jeremija u polje, bešte zmije u more! ↩︎