Pre nekoliko dana govoreno je na ovom mestu o jednom važnom privrednom i društvenom faktoru (o potrošaču) koga su zaboravili i sociolog, i zakonodavac, i ekonom, pa i sama javnost u našoj zemlji.
I, ko god je pročitao taj članak, a po onome što smo od samih čitalaca čuli, pročitali su ga mnogi, taj sve morao upitati: kako to da se o jednoj tako važnoj privrednoj činjenici tako malo vodi račun i da ljudi, koji su pre svega drugoga potrošači, sami tako malo vode račun o svom prvom i najglavnijem interesu!
I tako će se u čudu pitati još mnogi i mnogi, pitaće se svak koji ume da misli, jer je zaista stvar u mnogome neobjašnjiva: od kuda to da se i proizvođač i posrednik, funkcionari drugo i treće stepeni, pre sete svojih interesa i pre uspeju da se organizuju, a samo potrošač, kome valja da služe i proizvođač i posrednik, nije vodio i malo vodi račun o svom interesu?!…
Da, potrošač je u istini zaboravljen. O njemu niko ne vodi brige, pa je ne vodi ni on sam, ma da bi, po važnosti same stvari, trebalo da bude obrnuto.
Međutim, interesi potrošača i važni su i veliki su.
Na prvom mestu, potrošač ima interesa, da ne oskudeva u životnim namirnicama.
Na drugom mestu, a u vezi s ovim, potrošačev je interes, da su namirnice zdrave i dobre.
Na trećem, i najvažnijem mestu, interes je potrošača, da namirnice, koje moraju biti zdrave i dobre, nisu odveć skupe, ili drugim rečima, njegov je životni interes, de poveća kupovnu snagu svoga novca, te da i s manjim prihodom ipak bude kadar podmirivati svoje potrebe.
Ali, osim ovih interesa poglavito materijalne prirode, potrošač ima interesa socijalnoga, pa i moralnoga karaktera, koja se bitno razlikuju od interesa drugih redova — proizvođačkoga ili posredničkoga reda.
I proizvođač i posrednik nemaju u vidu blagostanje mase, kada razmišljaju o svom boljitku. Njihov je interes ograničen — proizvođačev da proizvede što jevtinije bez obzira na saradnike svoje i potrošače, posrednikov da kupi što jevtinije i da proda što skuplje bez obzira i na proizvođača i na potrošača. Samo potrošač ima u vidu blagostanje mase, samo se njegov interes podudara, s interesom mase, te po tome interes potrošača je u stvari interes opšti, interes celoga naroda.
Potrošač ne pljačka nikoga, jer nema razloga ni pobude za takve samožive prohteve; njegova je težnja opšta i uzvišena, a njegove aspiracije su celoga naroda.
Grdno su grešili svi oni društveni reformatori, koji su tragali za boljitkom i tražili izlaza iz suvremenih teškoća, osnivajući svoja očekivanja na organizovanju proizvođača. Proizvođač nikad nije predstavljao opšti interes, njegov je interes vazda bio interes jednoga reda, te po tome nije se ni čuditi što su svi pokušaji, da se proizvođač organizuje, ostali bezuspešni. Jedino je potrošač taj, koji je kadar da izvrši društveni preobražaj, jer je jedini on taj, čiji je interes nepodeljen, opšti.
Međutim, kao što rekosmo, taj tako široki i tako veliki interes malo njih još uviđaju. Potrošač je, istina, prva sila u društvu, ali koja vajda kad je ta sila još troma, neuviđavna, neuređena. Koji uspe da tu silu oživi i krene, učiniće najveće dobro, koje čovek uopšte može učiniti, ovom narodu. Tu leži rešenje socijalnih pitanja, tu je izvor svakom dobru i miru za ceo narod.
Činovnik, koji svojom platom ne može da iziđe na kraj, nego već prvoga dana od meseca mora da sa zadužuje i hlebaru, i mesaru, i mlekaru, i bakalinu, i ne pomišlja da bi jednom smišljenom organizacijom mogao u toj meri uvećati kupovnu moć svoga novca da bi i platom koju ima lepo mogao izlaziti na kraj.
Zanatlija, čiji je rad posrnuo sa prekomernoga uvoza gotove, fabričke robe, koji ima sada manje porudžbina u zemlji, pa sledstveno i manje zarade, takođe se zadužuje i pada sve niže i niže, a ne pomišlja da bi kombinovanjem mnogo pojedinačnih snaga mogao lako da se stvori takav društveni i privredni režim:
- da kao privrednik, i onolikom zaradom koliko sada ima, lepo živi, pa čak i da prišteđuje za stare dane;
- da kao proizvođač dobije više rada, pa sledstveno i više zarade.
Radnici, koji se takođe ne mogu pohvaliti velikom zaradom, trpe najveću oskudicu u životu, zadužuju se u toku nedelje na sve strane, a kad u subotu prime zaradu njima ništa ne ostaje za drugu nedelju, nego moraju opet u nove dugove do nove subote, i tako neprestano i bezizlazno, a i ne pomišljaju da bi sve to bilo drukčije i bolje kad bi se udružili i, kad već ne mogu sami povećati svoje nadnice, a ono bar da umanje svoje izdatke, kupujući svoje namirnice udruženo, dakle jevtinije i bolje.
Zemljoradnika svak vara: i zelenaš, i intereždžija, i prekupac, i dućandžija; seljak prodaje na zelen i u bescenje svoje proizvode, a plaća odveć skupo za svoje namirnice; i on to stanje podnosi trpeljivo, ovde-ovde osniva Zemljoradničke Zadruge da se spase zelenaša i intereždžija, a malo misli o tome da se tako isto udruženjem može spasti i prekupca, koji mu uzima proizvode u bescenje, i dućandžije, koji mu prodaje skupo so, gas, zejtin, pirinač, šećer, koji ga vara na meri i upućuje na nepoštenje, nemoral i nevaljalstva svih vrsta.
Ni jedan od ovih redova ne vode brige o svom interesu kao potrošači, ni jedan ne razmišlja kakav bi se sporazum na tom zemljištu morao postići, mada je taj sporazum vrlo lak i ma da tek na tome terenu može uopšte biti sporazuma između svih rečenih redova i trajna boljitka za sve i svakoga.
U prošlom članku izneseno je šta je to potrošač, t. j. šta treba potrošač da bude, a šta je on u stvari danas.
Da stanje koje je danas, neće dugo trajati najbolji su dokaz silni pokreti i organizovanje potrošača u naprednijim zemljama u daljem i bližem susedstvu. Ta se struja strahovitom brzinom širi i nije daleko vreme kada će na celoj zemnoj kugli jedan uzvik kretati i oduševljavati narode, uzvik za organizovanje najmoćnije privredne i društvene činjenice, uzvik koji će posticati od svih ljudi u ime jedinoga istinskog opšteg interesa.
Potrošač, koji je jedini istinski predstavnik opštega interesa, jedini je kadar da reši kako valja današnje teškoće u društvu. Stoga je želeti da taj faktor, u ime najvišega opštega dobra, što pre digne glavu i sazna svoju moć i, ma da struja koja se već oseća i sama ide tome na ruku, ljudi uviđavni i kojima leži na srcu opšte dobro treba i od svoje strane da pripomognu, te da se svest potrošača što pre probudi i u najsiromašnijim kao i u najbogatijim redovima. Stanje, biće nesumnjivo bolje od sadašnjega, uprav to će tek biti ono srećno doba, koje se toliko želi, doba u kome neće biti eksploatatora i eksploatisanih, niti kriza sa suvišne proizvodnje, jer će se proizvodnja kretati prema potrebama udruženih potrošača i, što je takođe važno, tek tada će se ostvariti prava solidarnost u društvu, jer nje sada nema niti ona može postojati u prilikama u kakvim se danas ljudi nahode.
Ali, valja zagledati i u praktičnu stranu stvari. Kako se organizuju potrošači i šta već čine njihove organizacije danas?
Odgovor na to pitanje biće predmet novoga članka, koji će izići pod imenom: „Organizovani potrošač.“