Ceo srpski narod gleda danas ka Kamenici, mestu gde se saranjuje Zmaj. U velikom broju dolaze Srbi iz sviju krajeva da odadu poslednje poštovanje čoveku i Srbinu, čije je ime poznato i uvaženo svuda, gde se srpski misli i govori. Svi bez razlike, čak i oni, koji su mu za života bili politički protivnici, jednodušno i i iskreno žale za njim. Umro je veliki pesnik, veliki Srbin i dobar čovek! Njegova smrt nije gubitak samo za njegovu porodicu i prijatelje, već za ceo srpski narod.
Umro je, a živeće uvek i kao pesnik i kao Srbin. Još za života njegova toliko pesama njegovih prešlo je tako reći u opštu svojinu narodnu — najbolji znak da je bio veliki pesnik. I staro i mlado zna na izust mnogu pesmu, koja se svuda peva ili govori, a i nezna da je to Zmajeva pesma. To može da se desi samo velikom pesniku, koji je izišavši iz naroda, stalno ostao u dodiru s njim, njegovu muku mučio i njegovoj se radosti radovao.
Zato Zmaj i nije pesnik samo jednog kraja, već celog srpskog naroda. Svuda je njegova pesma prodrla, i u najmanji, zabačeni kutić srpski; svuda je njegovo ime poštovano i slavljeno, još dok je bio živ. To će i dalje tako biti u još većoj meri, dok god Srbi budu Srbi.
Za raskomadano, pocepano Srpstvo Zmajevo ime uvek će biti stožer, oko kojega će se skupljati sve želje narodne i sve nade. On vezuje jedan kraj za drugi, on predstavlja naše narodno jedinstvo, bolje no ma šta drugo, trajnije no ma kakva kulturna ustanova. Ta slava možda je u ovom trenutku još mnogo veća slava, no biti samo veliki pesnik.
Docnije, ako Bog da i sreća, kad Srpstvo bude živelo lepše dane, tadašnja pokoljenja gledaće u Zmaju čoveka, koji je svojim radom pomogao, da se srpski snovi ostvare. A to će onda biti dovoljno, pa da mu ime večito živi među nama, baš i da nije veliki pesnik, koji je spevao „Đuliće uveoke“.
Neka nas stranci, koji nas danas gledaju kako pokraj sve žalosti idemo za svojim običnim poslovima, prividno nemarni i neosetljivi, zato ne optužuju. Mi, naročito mi iz Srbije, davno smo već izgubili moć da se mnogo radujemo ili da žalimo. Otupeli smo i spram radosti i spram žalosti, jer su nam radosti uvek kratke bile, a žalosti beskrajne. Ali ipak zato, ma koliko mi izgledali nehatni, današnji dan je dan iskrene žalosti. Ta žalost ne nosi nikakvog vidnog spoljnog znaka, ali je istinita. Svi osećamo, da smo izgubili nešto, što nam je svima drago bilo, a to je najlepši spomen onome, kojega smo danas sahranili blizu Branka i blizu Miletića.