Dopisnik „Globa“ ovako opisuje napad Skridlovljevih triju krstarica na japanske transportne brodove:
„Rosija“, na kojoj sam i ja bio i ceo Skridlovljev štab, išla je napred, a za njom u istoj liniji, na propisnom odstojanju od 150 metara, ostale dve. Kad je svanuo dan brzina je bila još veća, samo što se sad nismo krili. Visoko kroz vazduh lepršala se admiralska zastava Skridlovljeva, a pored nje ogromna ruska marinska zastava Sv. Andrije, sa plavim krstom u sredini. Brzina kojom smo išli bila je odista užasna; siguran sam, da niti naša, američka, flota, niti engleska ima tri tako brze i u svakom pogledu homogene krstarice, kao što su ove pod komandom admirala Skridlova.
Oko 9 časova izjutra uđe u mali salon, gde smo baš bili za doručkom, dežurni oficir s krova, i reče nešto ruski, što ja naravno ne razumedoh. Svi oficiri, pa i Skridlov, poskakaše odmah na noge i iziđoše na polje. Isto to učinih i ja, i ako mi je žao bilo lepog doručka, koji moradoh da ostavim.
Čim sam izišao na polje, video sam otkuda ta uzbuna. Jugoistočno od našeg pravca, u daljini, video se gust, visok dim od nekoliko brodova. Svi oficiri držali su doglede u ruci i gledali na tu stranu. U taj mah učini mi se, da se celo lice Skridlovljevo ozari nekom čudnovatom radošću; rado bih bio za pitao šta sve to treba da znači, ali se uzdržah i ne htedoh ništa da pitam, računajući da će se uskoro sve objasniti.
I odista tako je i bilo. Nikakva naredba ne bi data, ništa se na brodu ne promeni, samo što oficiri odoše svaki na svoje mesto. Pravac kojim smo mi išli presecao je liniju onih brodova; očevidno je bilo, da ćemo se kroz po sata od prilike sresti, ako ni mi ni oni ne promenimo pravac. Međutim uskoro posle toga oni brodovi promeniše pravac: poređani u jednu liniju, jedan za drugim, oni su išli pravo na jug, kao god i mi; bežali su dakle od nas.
I golim okom moglo je sad da se vidi, da su to japanski parobrodi i da ih ima sedam — osam. Videlo se isto tako, da nisu ni blizu tako brzi kao mi: najdalje kroz 10—15 minuta biće stignuti.
Tako i bi. Kad smo bili na njihovoj visini, admiral Skridlov dade im znak da stanu i oni odista i stadoše. Sedam ih je bilo na broju: četiri tovarna, koji su verovatno prenosili hranu i tri velika putnička, puna japanske pešadije. Skridlov opet dade jedan znak: neka komandant celog transporta i komandant ukrcanih trupa odmah dođe k njemu na lađu. Nekoliko minuta posle toga otište se jedna mala barka od najveće japanske lađe „Sadomaru“ i priđe našoj. Na krov se tada popeše tri mala japanska oficira, s najvećom mirnoćom na licu, kao da nam dolaze u goste. Jedan je bio marinski oficir, a ona druga dvojica bili su pešadijski pukovnici.
Skridlov i šef njegovog štaba uđoše s njima u salon i ostaše više od jednog sata na samo. Šta su pregovarali ne znam, ali mi jedan oficir docnije reče, da jedan japanski pukovnik nikako nije hteo da pristane na predaju i da su zbog toga pregovori prekinuti. U 10 čas. i 45 minuta Japanci opet usedoše u svoju barku, koja ih je dole čekala i odoše na svoje brodove.
Tada nastade najstrašniji prizor, koji sam u životu video i koji nikada neću zaboravit. Sve tri ruske lađe, poređane u polukrug i okrenute bokovima svojim k japanskim lađama, stadoše se spremati za paljbu. Ždrela teškah topova marinskih bila su spremna da otpočnu svoj užasni posao.
Poslednji znak: Predajete li se? — Ne predajemo! — beše japanske odgovor.
Tada nastade užas. Sve tri ruske lađe istovremeno otvoriše vatru, gađajući naravno samo one brodove, na kojima je bilo japanske vojske. Svaki je metak pogađao, jer je odstojanje bilo vrlo malo. „Sadomaru“ je bila tako prepuna vojske, da je svaki metak raznosio čitave gomile ljudi; druga japanska lađa „Hicašimaru“ („Trešnjev cvet“), koji je isto tako bio pun, bi još u početku tako nezgodno pogođen, da stade da se vrti oko sebe, kao da hoće da potone.
Sat i po trajala je ta pucnjava; a Japanci su odgovarali iz svojih melevih topova, ali su njihova zrna odskakala od naših pancera, kao zrna graška od kamena. U jedan mah Skridlov opet zapita znacima, hoće li se predati, ali dobi isti odgovor, kao i malo čas, te se kanonada nastavi sa još većom žestinom. U 12 i po časova „Hicašimaru“ potonu; nekoliko desetina Japanada behu se ukrcala u čamce i gledahu da uteknu, što im je verovatno i ispalo za rukom, a cela posada sa „Sadomaru“ propade zajedno s lađom. Treći, najmanji japanski brod s vojskom, potonuo je odmah posle prvih metaka, a oni tovarni brodovi s hranom utekli su za vreme bitke i Skridlov nije hteo ni da ih juri.
Ne znam tačno koliko je propalo Japanaca, ali mi još i sad lebde pred očima nebrojne japanske glave kako vire iz vodi, ukočenih očiju i razvučenih usta od bola…
U 5 sati krenuli smo se dalje na jug. Na licu admirala Skridlova videlo se da je zadovoljan.