Srpskom brodarskom društvu, potreban je nov direktor. Na raspisani konkurs javilo se jedanaest kandidata, ali do sad nijedan od prijavljenih nije izabran, jer nijedan nije dobio potreban broj glasova. Hoće li na idućoj sednici biti ko izabran ili ne mi ne znamo, ali znamo, da bi upravni odbor, pre no što pristupi novom izboru, trebao da raspravi jednu drugu stvar, koju mu i dužnost i čast nalaže da raspravi.
U pitanju je g. Sv. Vukadinović, nekadašnji direktor brodarskog društva. On je aprila meseca 1899. god. otpušten, bez ikakve krivice, bez potrebe i ako po društvenim pravilima to nije moglo i nije smelo da bude. Cela ta istorija je i vrlo interesantna i vrlo žalosno, te vredi da se ispriča.
Beograd i ova Srbija sećaju se borbe, koja je krajem 1898 god. otpočela između našeg brodarskog društva i austrijskog dunavskog društva. Naše je društvo tada bilo još mlado i slabo; austrijsko je htelo da mu skrha vrat. Ali g. Vukadinović, koji je tada bio direktor, umeo je svoje društvo da brani. U dogovoru s upravnim odborom, on je učinio ove, što je moglo da se učini u odbranu našeg preduzeća. On je učinio čak i više. Otvarao je nove pruge, kupovao nove brodove, organizovao celu kampanju. S ono malo materijala, što smo mi tada imali, on je konkurisao starom, bogatom austriskom društvu, svuda, i na Dunavu i na Savi, ih svakoj tačci i u svakom poslu. On je priređivao zborove, slao deputacije; potpomognut celim javnim mnjenjem i štampom, on je od te borbe s austrijskim društvom načinio nacionalno pitanje, za koje se interesovao ceo svet. To vaše nije bilo pitanje hoće li pobediti srpsko ili austrijsko parobrodsko društvo, — nego hoće li mala Srbija, koja nikad dotle nije smela da se upušta ni u kakvom ekonomskom pitanju u borbu s Austrijom, uspeti da ovoga puta sačuva svoju nezavisnost ekonomsku i da odbrani svoja pozitivna prava.
Lep i utešan fakt je, da je tada cela Srbija bila skočila, da se brani. To nam možda daje prava da se nadamo, da ćemo u mutnim prilikama u kojima danas živimo, ako ustreba — ne ustrebalo! — svi opet biti složni, kad opšta opasnost nastupi. Svi, i veliki i mali, bili su tada uz brodarsko društvo; i ljudi i žene i deca, svi su želeli, da naše društvo pobedi.
Samo jedan čovek ne, kralj Milan. Iz razloga, koje ne treba ni pominjati, on je hteo da se ta borba s austrijskim društvom što pre prekine. Vukadinović je vodio celu tu borbu, Vukadinovića treba dakle ukloniti! Pozvavši ga jednom na ručak, kralj Milan je, pred ostalim zvancima, za svojom trpezom, najoštrijim rečima stao da mu prebacuje celo njegovo držanje u tom pitanju i inače. No znajući za meru, kao što ni u jednoj drugoj stvari nije za nju znao, kralj Milan je bio zaboravio, da je on domaćin, a da mu je Vukadinović gost. Ali to nije zaboravio Vukadinović. Usred ručka, na zaprepašćenje sviju ostalih, on uze kapu i ode kući, ode bez zbogom ostaj!
Pet dana docnije držan je akcionarski zbor društva. Sve akcije koje je tada imala Klasna Lutrija razdana su bile po naredbi kraljevoj činovnicima, da bi se samo oborio Vukadinović. Ali ni to ništa ne pomože. Zbor jednoglasno odobri dotadašnji rad direktorov i zahvali mu čak na njemu. I onda kralj Malan pristupi poslednjem srestvu. Deset dana docnije, tačno 22 aprila 1899 god. upravni odbor društveni otpušta g. Vukadinovića. U zapisniku te sednice stoje ove reči: „Na ličnu želju kralja Aleksandra, g. Vukadinović se otpušta.“
Šta je dalje bilo svi znamo. Naše brodarsko društvo se odmah posle nekoliko dana pogodilo s austrijskim a g. Vukadinović je otišao na drugi posao, da hleb traži. I našao ga je, kao što uvek vredan i spreman čovek može hleba da nađe. On se sada nije čak ni javio za konkurs, niti treba da se javlja, baš i da ide go i bos po beogradskim ulicama. Upravni odbor, koji je onda, pod pritiskom kraljevim, morao da ga otpusti, mora danas tu nepravdu da popravi. Pre nego što pristupi izboru, on treba da upita g. Vukadinovića hoće li on opet da se tog mesta primi. To odboru dužnost nalaže, kao što je i nama dužnost bila, da o ovome pitanju govorimo, ne zato što nas lične veze s g. Vukadinovićem vežu, već za to, što to iziskuje pravda.
— V. R.