Nije nikakva potreba dokazivati, da je Beograd vrlo nezdrava varoš i da treba mnogo što-šta da se uradi, ako se hoće da srpska prestonica jednom prestane biti leglo tolikih zaraznih i nezaraznih bolesti, od kojih umire toliki svet.
Ali pokraj tih higijenskih mera, kojima se uklanjaju uzroci sviju tih boleština, treba da se preduzmu i razne čisto sanitetske mere za lečenje onih bolesti koje već postoje i koje nisu mogle na vreme da se spreče ili otklone. Jedna od najvažnijih stvari u tom pravcu jeste ukazivanje brze lekarske pomoći u slučaju iznenadne bolesti ili nesrećnog slučaja.
S time danas stojimo vrlo rđavo. U Beogradu istina ima dovoljan broj lekara, da se preko dan, kad se potreba ukaže, može i dobiti brza lekarska pomoć. I opštinski i privatni lekari ostavljaju sav drugi posao i idu odmah tamo, gde ih hitna potreba zove.
Noću međutim stvar sasvim drukčije stoji. Svaki zna, kako je noću teško dobiti lekara: može da se desi, da neko obiđe pet—šest lekara dok nađe jednoga, koji pristaje da ostavi svoju postelju i da se krene, po mraku i po blatu, da mu lekarsku pomoć ukaže. Jedan nije kod kuće, drugi ima posla, treći je i sam slab, četvrtoga ne mogu da probude i sve takvi izgovori redom. Međutim ima mnogo slučajeva, gde je brz dolazak lekarev pitanje života ili smrti.
Beogradska opština, znajući to, rešila je da učini koliko se može, da se to otkloni, pa je u svoj budžet unela izvesnu sumu za stalno noćno lekarsko dežurstvo. Javio se dovoljan broj lekara, koji su voljni, da dežuraju po celu noć kad na koga dođe red i tako će onda svaki onaj, kome je hitna lekarska pomoć potrebna, moći odmah i da dobije lekara.
Juče je u beogradskoj opštini, pod predsedništvom predsednika opštine, g. Glavinića, bila konferencija lekara, na kojoj su trebali da se utvrde svi detalji o tome dežurstvu. Na žalost ono što je tom prilikom rešeno ne odgovara ni najmanje postavljenom cilju, jer evo šta je odlučeno: da svaki lekar, kad na njega dođe red, dežura kod svoje kuće. Na prvi pogled izgleda, da je to sitnica i da je apsolutno svejedno, gde će taj lekar da dežura, kod svoje kuće ili u naročitom lokalu. U stvari međutim nije tako.
Pojam dežurstva vezan je u isto vreme za lokal, gde se to dežurstvo vrši. Svaka onaj kojem je brza pomoć potrebna, zna kuda treba da ide ili kuda treba da se telefonom ili inače obrati. Lekar će uvek biti spreman, kola gotova za polazak i služba bi se bez ikakvog odlaganja vršila tačno i brzo. Ovako međutim kako su lekari sinoć rešili stvar će biti mnogo zapletenija: onaj kojem je pomoć potrebna moraće pre svega da raspituje koji je to lekar dežuran i gde stanuje. Do to sazna, izgubiće već nešto vremena. Pretpostavite, da taj dežurni lekar stanuje na Dorćolu, a onaj što mu je pomoć potrebna tamo negde oko Monopola — eto opet velikog gubitka vremena. Ako bi se naprotiv uvelo, da svaki lekar dežura ne u svome stanu, već u naročitom lokalu, koji bi morao biti u centru varoši, sve bi te smetnje bile otklonjene i ceo gubitak vremena ušteđen.
Zato se i mi nadamo, da će sinoćna odluka biti izmenjena. Nije tu u pitanju komoditet lekara, već interes bolesnika, a taj zahteva da dežurni lekar uvek bude na istom mestu. Neka se opština postara da taj lokal ne liči na one sobe u kojima se potežu po ceo dan i celu noć žandari u čizmama; neka bude tako namešten da i lekar za vreme svog dežuranja može da se odmori, kad nema posla, a da ga pri tom ne jedu stenice i uznemiravaju pacovi, ali neka u svakom slučaju zahteva, da se to dežurstvo onako vrši kako treba i kako se inače svuda u svetu vrši.