Poslednji telegrami koji stižu s rusko-japanskog bojnog polja, pokazuju da predstoji velika bitka na suvu. Sve tri japanske armije sjedinile su se tako, da pod komandom njihovog glavnokomandujućeg, generala Nopu, stoje danas preko sto hiljada vojnika i sto dvadeset baterija. Za mandžurske prilike to je ogromna vojska; kad se pak još uzme u račun i ta okolnost, da Japanci u svakom slučaju moraju da traže bitku pre no što sasvim nastanu kiše — jer bi inače Rusima dok kiše traju, stiglo još jedared toliko vojske, kolika sada imaju — onda je jasno, da će general Kuropatkin ovih dana ili morati sa celom svojom vojskom da odstupi ili da primi bitku.
Ako odstupi, verovatno je, da bi se tada Japanci okrenuli na jug i pokušali svom silom da osvoje Port-Artur, te da, kad se posle velikih kiša ponovo otpočnu operacije, imaju tu važnu tačku u svojim rukama.
Ali, sudeći prema svima znacima, Kuropatkin neće odstupati. Posle povlačenja generala Štakelberga, kojemu je bio poslao u pomoć jednu diviziju, on je lagano okrenuo svoj front ka jugoistoku. Liaojang, koji je pre toga bio njegov glavni stan, ostao mu je sada na levom krilu. Središna tačka njegove linije nije poznata; biće svakako koja od omanjih varošica što se nalaze na pruzi povučenoj od Liaojanga ka morskoj obali.
Tu će dakle Kuropatkin po svoj prilici primiti bitku. Dužina njegovoga fronta srazmerno je mala, dok se japanski front proteže na nekih 60 kilometara. Jedan amerikanski oficir, koji se nalazi u japanskom glavnom štabu, javlja jednim novinama, da su zbog te prevelike dužine svog fronta Japanci u velikoj opasnosti. Kuropatkin će, grunuvši koncentrisanim svojim masama ma na koju tačku te dugačke linije, vrlo lako moći da je probije i da tako tuče najpre jedan, pa onda drugi deo japanske sile. Tako misli taj amerikanski oficir, pa će možda tako i biti, ma da je s druge strane poznato, da su Japanci u svima dosadašnjim bitkama protiv Rusa, a naročito u bitci pa Jalu i kod Kinčau, uvek operisali s relativno uzanim frontom a u vrlo gustim masama.
Bilo kako mu drago, sigurno je, da velika bitka predstoji. Pet punih meseca čeka se na tu bitku, čiji će nam rezultat telegraf možda još danas ili sutra doneti. Teško je reći unapred ko će da pobedi, u toliko teže, što se o jačini Kuropatkinove vojske ništa autentično ne zna. Je li brojno dovoljno jak da s razlogom može da računa pa pobedu? Koliko ima artiljerije i kakva je ta artiljerija? — sve su to pitanja, na koja se nikakva odgovora za sada ne može dati.
Jedno samo može da se zna, a to je ovo: da će i Rusi i Japanci da se bore s istom onom upornošću, s kojom su se i do sada uvek borili. Verovatno, još mnogo upornije, jer obadve strane znaju, da od ove bitke, mnogo zavisi.
Naročito za Japance mnogo, ili upravo sve, zavisi od ishoda ove bitke. Budu li bijeni, svi dosadašnji uspesi njihovi i na suvu i na moru uništeni su jednim potezom. Po Ruse stvar drukčije stoji. Izgube li bitku, oni će s ostatkom svoje vojske da se povuku ka Mukdenu i Harbinu, gde će, pod zaštitom utvrđenja, čekati da kiše prestanu. Za to vreme stizaće iz Rusije, tog neiscrpnog magacina ljudskog materijala, sve nove i nove trupe i rat će se nastaviti sve dotle, dok se po Ruse povoljno ne svrši. O tome ne može biti sumnje. Svi ratovi koje je Rusija vodila uvek su dugo trajali, ali su se pobedom svršavali. Tako će i ovaj rat možda dugo trajati, ali će se sigurno svršiti, onako kako Rusi žele i kako želimo mi.