Ni o jednoj zadružnoj ustanovi nije toliko pisano i govoreno u svetu, koliko o Potrošačkim Zadrugama. To je interesovanje iz dana u dan sve veće i, nema sumnje, masa koju ova ustanova poglavito interesuje, može biti zadovoljna što se njenim interesima poklanja opravdana pažnja.
Kod nas su Potrošačke Zadruge poznate kao kroz maglu još iz onoga doba, kada je društveni pokret prvi put življe zatalasao javnost, kada su se napredniji duhovi bili poduhvatili da stvore u našoj zemlji pokret, koji bi imao u vidu poglavito društvene i ekonomske interese naše mase. To je bilo oko sedamdesetih godina; jedna /Potrošačka Družina/ delala je, kako savremenici pričaju, vrlo dobro, a pok. Svetozar Marković pisao je u „Radniku“ kako je Potrošačka Družina /nužna ne samo onde, gde ima mnogo sirotinje, i gomili koja ne može da dobije dobar espap, već svugde gde god se hoće da stane na put sitničarskom trgovanju i rasturanju radničke snage…“/
Ali je prva Potrošačka Družina, ma da je dobro bila primljena u publici, bila kratka veka. Nešto nerazumevanje posla od strane upravljača, a nešto nesavesnost poslenika (prodavaca), učinilo je, te je ona posle odlična početka morala ipak da obustavi rad s gubitkom, koji je s njom odneo u bezdan i ceo ovdašnji zadružni pokret. Svršetak je bio odveć tragičan i ljudi koji su u početku dovodili ovaj pokret u vezu s opštim društvenim pokretom u zemlji, sa slobodoumnom strujom koja se u to vreme 6udila i pribirala; kao da su, posle ovoga neuspeha, izgubili bili volju za žive oglede. Niko više nije pokušavao da ovaj pokret obnovi i oživi, izgledalo je kao da je za navek napušten, i tek početkom osamdesetih godina sasvim drugi ljudi učinili su ponovo korak za združivanje, ali ne radi nabavke životnih namirnica, nego novaca u pozajmicu — kredita za sitnije privrednike i činovnike. Tada je osnovana Beogradska Zadruga, koja je trebala da bude zadružna ustanova, t. j. da nabavlja novaca svojim zadrugarima, i ona je uskoro dala primer ostalim varošima i varošicama, koje su pohitale da osnuju svoje Zadruge i Štedionice, ali svugde na osnovama koje nemaju ničega zajedničkoga s osnovama zadružnim.
Tek mnogo kasnije počeli su pojedinci ovda-onda činiti pokušaje i s Potrošačkim Zadrugama, ali za čudo, pri svakom takom pokušaju, uvek se potrzala kao ružan primer prva Potrošačka Družina i njena žalosna uspomena uticala je uvek demorališući ljude, na koje su pokretači s pouzdanjem računali da će im prići u pomoć i zajednicu. Tako su redom svi potonji pokušaji, da se probudi i pribere potrošač, životarili ni propadali.
Pri kraju devedesetih godina poniklo je bilo Udruženje za nabavku životnih namirnica, koje je bilo počelo i da radi, nabavljajući za prvo vreme samo hleba zadrugarima, ali se uskoro ugasilo. Zašto? Šira javnost ne zna uzroka. Zatim je osnovana Zadruga železničkoga osoblja, koja je uredila i uspešno vršila nabavku bakalskih artikala, drva, mesa i t. d.; ona je radila nekoliko godina, radila je vrlo dobro, pa je zatim i ona prestala. Zašto? Ni to nije poznato široj javnosti. Jednovremeno, dok je ova Zadruga radila, osnovali su činovnici prosvetne struke za sebe Zadrugu za nabavku namirnica, ali ona nije ni počela raditi, svakojako sa uzana kruga koji joj je pravilima bio određen. Tada je ponikla i Zadruga za nabavku životnih namirnica radnika fabrike duvana, koja je neko vreme radila, ali čim su nastala ukopna i svadbena udruženja, članovi su napustili svoju zadrugu i potražili veće dobiti u ovim udruženjima, gde se u početku za nekoliko dinara dobijao čitav sirotinjski kapital.
Tako su redom propadali i propali svi pokušaji da se u našoj zemlji pokrene udruživanje potrošača, pokušaji koji su mogli uroditi plodom i davno utrti put toliko važnom pokretu, da je bilo samo malo više umešnosti u upravljača, i savesnosti u poslenika, kojima je zadrugarska imovina bila poverena na rukovanje.
Ovaj period obuhvata vreme sve do kraja devedesetih godina prošloga stoleća, upravo do početka dvadesetoga veka, kada stvar počinje dobijati drugi — određeniji i bolji — izgled i pravac. Ali, o tome će biti govora kasnije.
Međutim, dok se sve to dešavalo kod nas; dok je /najvažniji/ zadružni pokret koji svet zna lutao po Srbiji, ne mogući da nađe ni toliko umenja i ne sebičnosti koliko je potrebno da se upravlja jednim nabavljačkim poslom kao što treba, na Zapadu je taj pokret išao gigantskim koracima napred i stvorio jednu kolosalnu društvenu i ekonomsku građevinu o koju se otimlju svi koji hoće da rade i da imaju uticaja na masu. I konzervativci, i liberali, i radikali, i socijaliste — osobito ovi poslednji koja su za dugo vreme, uticajem Lasalovim i njegova pogrešna zakona o najamnici, smatrali Potrošačke Zadruge kao ustanovu, koja ne obećava mnogo za promenu proleterskoga stanja i, šta više koja uspavljuje revolucionarni duh u masi — svi od reda otimlju se sada ko će što više novih Potrošačkih Zadruga osnovati, ko će biti gospodar u osnovanima, ko će — jednom reč — imati u rukama ustanovu koja najviše interesuje i oduševljava danas masu naroda!
Ne možemo se, naravno, upuštati u detaljan opis ovoga pokreta, pošto bi za to bilo malo i stotinu ovakih članaka, ali ne možemo opet da makar u najglavnijim potezima ne iznesemo opštu sliku, koju Konsumgenossenschaftsbewegung, kako Nemci zgodno sklapaju i jednom reči kazuju, danas predstavlja bar u glavnijim zemljama jevropskim.
(svršiće se)