G. Nikola Pašić je srećan čovek. Diplomatski ukaz na kojem je tako dugo radio i koji je tako rđavo ispao prošao je sve do sad gotovo neopaženo u javnom mnjenju. Kragujevački događaji s jedne i najnoviji događaji pred Port Arturom s druge strane učinili su, da su i listovi i čitalačka publika skrenuli svu svoju pažnju na drugu stranu.
Međutim, taj ukaz odista zaslužuje, da se na njemu zaustavimo. Već tri meseca govori se o njemu, iznose se razne kombinacije, vojuje se za i protiv izvesnih ličnosti, koje su trebale u njega da uđu, tako da su najzad i oni, koji su inače prilično ravnodušni prema takvim stvarima, počeli da se interesuju i da se pitaju šta će sve da bude u tom najnovijem delu gospodina Pašića. A kad su na Petrovdan „Srpske Novine“ izašle, tada je ceo svet bio razočaran.
Tada se pre svega videlo, da se ceo taj diplomatski razmeštaj odnosi na sitniji personal naših poslanstava i konzulata. Od poslanika niko nije diran, niti je na koje upražnjeno mesto postavljan koji nov. Razmeštaj poslanika, sudeći po vremenu koje je trajalo spremanje ovih pisarskih ukaza, biće objavljen tek kroz godinu dana, jer će se oko tih mesta biti još mnogo krvavija bitka, nego li oko ovih, sudariće se još mnogo krupniji interesi, jer su plate i položaji veći.
Ukrštanje tih ličnih interesa je i učinilo, da je ovaj ukaz gospodina Pašića ispao preko svake mere rđavo. Razni uticaji sa strane učinili su, da su tim najnovijim diplomatskim rasporedom dobili mesta i oni, kojima ih ni u kojem slučaju nije trebalo dati. Karakteristično je, da partijski uticaji nisu gotovo nikakvu ulogu pri tome igrali, već samo porodični i lični. Porodične veze, lična prijateljstva i poznanstva učinila su, da ovaj ili onaj dobije koje mesto. Jagma je bila velika, grabilo se koliko se moglo; počevši od bivših ministara i profesora Velike Škole, pa sve do poreznika pete klase i dijurnista — sve je to navalilo bilo i zapelo, da dobije koje mesto, jer sve to iz iskustva zna, da je u Srbiji u diplomatskoj službi malo posla, a da je plata velika.
G. Pašić bio je slab i nije tim uticajima umeo da odoli, čak nije umeo ni da štedi, već je razmahivao oko sebe klasama i platama, kao da ne zna da će onaj prirez od 40% morati skoro da se ukida. Naravno, da je najviše klasa uvek dobijao onaj, koji je najviše veza imao. Pri takvim stvarima ne gleda se na zasluge, niti na pravdu: dok dva svršena pravnika, na primer, postaju pisari pete klase, dotle drugi jedan svršeni pravnik dobija drugu klasu, a jedan čak i prvu. Otkuda ta razlika? Čime bi to moglo da se objasni? Zar ne bi mnogo pametnije i pravednije bilo, da su svi počeli sa najnižom, petom klasom?
Dugo bi o svemu tome moglo da se govori, kad bi se svaki ponaosob počeo da pretresa. Tada bi se na primer videlo, da za postavljanje g. Ljotića kao generalnog konzula u Solunu nema apsolutno nikakvog drugog razloga, niti ga može biti, do njegovog, istina udaljenog, srodstva sa g. S. Grujićem. Ali tom pretresanju ovde nema mesta; glavno je, da je tako.
Iz celog ukaza naročito se vidi, kako nemamo dovoljno spremnog osoblja, za naše konzulate u Turskoj. Osim g. Mih. Ristića, konzula u Skoplju i nekolicine mlađih, sve ono drugo ništa ne vredi. Nije se za vremena spremao naročiti činovnički kadar za ta mesta, službovanje u Turskoj uvek se smatralo samo kao zgodna prilika za avanzovanje, pa nam sad zato tako lepo i ide. Većina od onih što sad polaze tamo na službu nemaju ni pojma o zadacima koji ih čekaju ni o poslovima koje imaju da rade. G. Pašić nije se koristio lekcijom, koju mu prošlost pruža, već je uradio isto onako, kako se pre njega radilo; zbog toga će sada naši državni i nacionalni interesi da ispaštaju.
Ispaštaće i on sam, jer se danas, njegovom krivicom, na ponekim vrlo važnim mestima nalaze apsolutno nesposobni ljudi. Ako je istina, da se veličina jednog državnika meri po ljudima, koje je on umeo da izabere kao svoje organe, onda g. Pašić odista nije veliki čovek. Naprotiv.