Danas se u međunarodnim odnosima pojavljuje čitav niz najdelikatnijih pitanja. Ona su delikatna iz dva razloga: prvo po samoj svojoj prirodi jer zasecaju u interese pojedinih država; i drugo što i već ugrađena međunarodna pravila nemaju druge sankcije sem rata. Zbog toga se uvek u odnosima između država izbegavaju rasprave pitanja koja se smatraju da su već konačno rešena i obavezna za sve civilizovane narode; izbegavaju se pitanja koja bi po svojoj prirodi, mogla dovesti do sukoba s posledicama koje ono ne zaslužuje i koje se mogu da predvide. Jednom reči, između država se obično pojavljuju samo najdelikatniji sporovi, takvi da su u početku obe strane uverene da imaju pravo. Tako to biva sada, i zbog toga ideja da se međunarodni sporovi raspravljaju izbornim sudom sve više dobija zemljišta. Ugovori o izbornome sudu već postoje između Engleske i Francuske, između Nemačke i Engleske, između Španije i Francuske i Francuske i Italije. U izgledu je da će svi obrazovani narodi uskoro biti vezani takvim ugovorima. To je jedna utešna solucija i ratnim strahotama pribegavaće se samo u najređim slučajevima kad se već iscrpnu sva sredstva. Interes za održanjem mira dobija sve više međunarodni karakter. U međunarodnim odnosima ima već i sasvim rešenih pitanja koja su našla izraza u međunarodnim ugovorima. Jedno od najdelikatnijih, možda i najdelikatnije, koje u istini čini čast kulturi, jeste pitanje o izdavanju političkih. krivaca. Ono je konačno rešeno, i pravilo je da se politički krivci ne izdaju. Čak je poštovanje toga načela vrlo pouzdan kriterijum za kulturu jedne države. Kod naroda čija je politička svest pa visokom stupnju to je načelo apsolutno. Danas ni jedna država na svetu ne bi smela tražiti da joj na primer Engleski izda kakvog političkog krivca. I tu ima skale, koja je vrlo pouzano merilo za kulturu jedne zemlje. Ima zemalja, na primer Nemačka i Austrougarska, koje čine takve usluge ali samo u krajnjim slučajevima kad nastaje pitanje da li je lice čije se izdavanje traži doista politički krivac ili se njegova krivica graniči prostim zločinom. Poznato je da Italija prošle godine nije htela da izda anarhistu Goca Rusiji s kojom je ona u najboljim odnosima. Ministru unutrašnjih dela, Đolitiju, čestitala je cela italijanska štampa što nije povredio jedno kulturom osveštano načelo. Ali što je zemlja nekulturnija u toliko se u njoj sa političkim krivcima, kao „opasnim po postojeći poredak“, više postupa kao sa običnim krivcima, pored svega toga što je razlika između obe vrste krivica ogromna. Kod prvih su motivi altruistični, plemeniti; kod drugih sebični, niski. Kulturni narodi, dakle, niti izdaju, niti traže izdavanje političkih krivaca.
Ali Turska ne dolazi u red kulturnih država. Za nju su politički krivci obični zločinci. U njoj postoji jedna reformna stranka, mladoturci, u kojoj svo što je ostalo u Turskoj pošteno gleda spasa onome [nedostaje jedan red] takve jedne stranke u Turskoj najnemilosrdnije gone. Njima podmeću antidinastičnost, poznati barut koja okorelim reakcionarima najlakše pali. Zbog toga većina članova te stranke vodi kampanju protiv današnjeg režima u Turskoj iz inostranstva.
U Jašar beju, uredniku beogradskog lista „Albanija“, Turska je pronašla takvog jednog člana mladoturske stranke, i traži njegovo izdavanje. Da Jašar bej živi u Engleskoj, Francuskoj ili Italiji, turska vlada ne bi igrala blufa. Ali on živi u Beogradu i turska vlada čudnovato pokušava da stavi na probu prijateljstvo susedne države. Ona, kao jedna varvarska zemlja, ne oseća da stavlja na probu prijateljstvo Srbije u jednom pitanju na koje je mogla unapred znati da će dobiti negativan odgovor. Naša vlada nema nikakvih sebičnih razloga da štiti Jašar beja, koji u pitanju o srpsko-arnautskim odnosima igra dvoličnu ulogu, ali ona treba, s potrebnim taktom, da naglasi da Srbija dolazi u red kulturnih država i da se ona ni u kom slučaju ne može da ogreši o veliko načelo neizdavanja političkih krivaca koje čini čast današnjoj međunarodnoj zajednici.