Danas dolaze u Beograd francuski oficiri, drugovi Kralja Petra. Ne dolaze ni u kakvoj misiji, ne predstavljaju ni francusku vladu ni francuski narod, dolaze samo kao privatni ljudi na sastanak koji svake godine drže, pa ipak mi u Srbiji možemo da se radujemo njihovoj poseti.
Javno mnjenje sviju evropskih naroda nije nam bilo naklonjeno posle 29. maja. Ali, malo po malo, to opšte neraspoloženje protiv nas počelo je da se stišava. Naravno, proći će još dugo vremena dokle ga sasvim nestane, ali će ga sigurno nestati, ako u nas sve bude išlo mirnim, redovnim putem, i ako budemo pazili šta radimo.
I Francuska, za koju se može reći da nam je naklonjena, u koliko jedan veliki narod uopšte može da bude naklonjen jednom malom narodu, i ona je primila vest o 29. maju sasvim drukčije, no što smo ga primili mi. Što se to neraspoloženje prema nama brzo počelo da gubi, lična je zasluga Kralja Petra. Njegov izbor za srpskog Kralja mogao je Francuzima da bude samo prijatan. Odrastao je među njima, bio njihov đak, služio u njihovoj vojsci i borio se u ratu za njih.
Celom francuskom narodu moglo je dakle samo da laska, što je takav jedan čovek postao srpski Kralj. Kad se još uz to uzme u obzir fakt, da svaki čovek pa bio on Kralj ili ma ko drugi, uvek u životu ostaje veran simpatijama, koje je gajio kao mladić, onda je neosporno, da i francuska država i francuski narod moraju da gledaju u Kralju Petru svog prijatelja. Ma koliko da je Francuska velika i jaka, a Srbija slaba i mala, ipak svakom Francuzu mora da bude milo, što na prestolu srpskom danas sedi čovek, koji se nekad borio pod francuskom zastavom. I prijateljstvo malih nije na odmet, samo kad je iskreno.
Dolazak francuskih oficira u Beograd može još samo da poveća obostrane simpatije. On dokazuje, da su veze, koje su nekad postajale između Kralja i francuske vojske, još vrlo jake; dokazuje, da Petar Karađorđević i kao Kralj Srbije ne zaboravlja svoje stare školske i ratne drugove. Po počastima, koje će njima biti ukazivane, francuski oficiri doći će da sude o simpatijama, koje njihova otadžbina uživa kod nas.
Neka se ne čude, što mi te naše simpatije ne iskazujemo onako burno, kao što to oni u sličnim prilikama čine. Mi to ne umemo. Prolazili smo već kroz tolika čuda, kroz tolike nesreće, da već više ne možemo ni da se radujemo, ni da se rastužimo, ili bar ne možemo to na vidan način da činimo. Ali zato ipak umemo da osećamo.
To što mi za Francusku osećamo ne potiče ni iz kakvih sebičnih ni prikrivenih računa. Političke veze, koje nas vezuju za Francusku vrlo su slabe; interesi naši niti su suprotni niti istovetni s njezinim.
Ali su u toliko jače kulturne veze, koje nas privlače Francuskoj. Čitave generacije naše inteligencije vaspitane su u Francuskoj, u Parizu, središtu sveta. Svi ti ljudi, vrativši se amo, doneli su sobom, pokraj svega onoga što su tamo naučili, i ljubav ka velikoj francuskoj naciji. Savez, koji danas vezuje Francusku za Rusiju, predstavnicu Slovenstva, daje tim našim simpatijama još intimniji oblik.
Tako će francuski oficiri, drugovi našega Kralja, naći u Beogradu samo prijatelje svoje i svoga naroda. Kad se vrate kućama, mogu slobodno reći, da je i nama ovde poznat onaj lepi stih.
Chaque homme a deux pays Le sien et puis la France.