Otkako je Kuropatkin objavio da prelazi u ofanzivu, interesovanje za rusko-japanski rat postalo je i kod nas mnogo jače. Svetu se već bilo dosadilo da sluša i čita o večitom ruskom povlačenju, svaki je dakle radosno pozdravio glas, da će sad Rusi da nastupaju.
I Rusi odmah i izvršiše, što su naumili. Telegraf nam je već sutradan po Kuropatkinovoj proklamaciji doneo vest, da je velika borba otpočela. Kako je ta borba tekla i kako će se svršiti, mi odavde još ne možemo znati. Vesti koje mi u Srbiji primamo, dolaze nam iz treće ili četvrte ruke, treba dakle uvek prilično vremena dok saznamo pravu istinu.
U evropskoj štampi međutim, koja tako željno očekuje vest o ruskoj propasti, uporedo sa Kuropatkinovom proklamacijom pojavili su se i glasovi o ruskom porazu. Tek što je bitka otpočela, rusofobski listovi engleski i austrijski stali su donositi dugačke izveštaje o japanskoj najnovijoj pobedi. Sve su oni udesili već prvoga dana: ruski napad, vele, odbijen je, čitav jedan ruski korpus uništen, 30.000 ljudi poginulo, Kuropatkin opkoljen sa sviju strana i u opasnosti da bude zarobljen — jednom reči velika, konačna propast Rusa.
Tako su pisali manje-više svi bečki listovi. Naša štampa, ili bar jedan deo njen, nije umela, nije nije htela, da se nađe u tom pljusku nepovoljnih izveštaja i zluradih komentara, pa je i ona počela da govori o tom velikom ruskom porazu, kao da je to već svršen fakt.
Međutim to srećom nije tako. Sve do juče nikakvih ruskih izveštaja nije bilo, nego samo japanskih, o čijoj pristrasnosti nije potrebno ni govoriti. Čim je prvi ruski izveštaj stigao, odmah se videlo, da je sve ono bila velika laž. Bitka se još bije, s promenljivom srećom, gubici su, nema sumnje, i s jedne i s druge strane ogromni, ali o porazu ruskom još ne može biti ni reči. Niko još ne može da zna kako će se svršiti, ali se, prema jutrošnjim izveštajima, može reći, da Rusi imaju više izgleda na uspeh no Japanci.
Kakva je potreba dakle bila govorit tako rano o ruskoj propasti! Ako Ruse odista ne posluži ratna sreća, te budu potučeni, imaćemo dosta vremena da se vajkamo, i mi i oni, a dotle treba da budemo mirni.
Ne treba tražiti nemogućne stvari. Iz toka celog dosadašnjeg rata mogao je svaki uvideti, da su Japanci i hrabri i vešti vojnici; neće se dakle ni oni dati oterati posle nekoliko metaka. Boriće se naprotiv dokle god mogadnu i odstupiće tek onda, kad budu satrveni. S tim treba da smo načisto.
Čudnovato je, da kod nas baš najinteligentniji svet najviše sumnja u rusku pobedu. Čitajući strane listove, mahom bečke, on sve i gleda kroz bečke naočare. Ne zna, naravno, da se i tamo, kao i svuda inače, prema prilikama i raspoloženju, kuju vesti, fabrikuju telegrami i donose pristrasni komentari. Čita „Presu“, čita „Cajt“, pa ne ume da odvoji istinito od lažnoga, stvarno od izmišljotina.
Međutim naš prostiji svet, ovaj što čita samo srpske listove, a naročito onaj što ne čita nikakve, ni srpske ni strane, gleda na ceo taj rusko-japanski rat sa sasvim drugog gledišta. O pojedinostima on ne vodi računa, jer ih nezna, niti ga se što tiču. On zna samo ovo: Rusija je pobeđivala u svima ratovima, zašto kao bajagi, da ne pobedi i ovoga puta? Zašto da ti Japanci, jučerašnji ljudi, pobede nju, najveću vojničku silu na svetu? Treba čekati, pa će se videti.
Tako misli i govori prost svet. On se ne da pomesti nikakvim trenutnim neuspesima ruskim, čak ni najtežim. Treba čekati, to je sve.
I govoreći tako, taj svet ima potpuno pravo. On sudi prosto, ali pravilno. Kao i u mnogim drugim prilikama, srce je i ovde pametnije od razuma.