Povodom krize u vaseljenskoj patrijaršiji dobili smo od jednog odličnog poznavaoca tog pitanja ovaj članak, koji će zainteresovati sve naše čitaoce. — Ured.
Nesumnjivo je, da zaplet Rusije na Dalekom Istoku, štetno utiče na prilike bližeg, evropskog istoka, na balkansko pitanje. To je svakome od samog početka rusko-japanskog rata bilo jasno.
Ali nije tako očigledno bilo, da bi to moglo imati uticaja čak i na rešenje pitanja o uređenju srpskopravoslavne crkveno-prosvetne samouprave u Bosni i Hercegovini.
Oni, kojih se stvar u prvom redu tiče, osećali su to od prvog trenutka, kada je počeo rusko-japanski rat. Ali sada je to tako izbilo na javnost, da postaje opšte poznata stvar.
Čim se zaplela Rusija u Mandžuriji i oko Port-Artura, postala je Austrija u Carigradu kod patrijaršije sve drskija. Nepošteno izigravajući obvezu, da se kako narodni prvaci, tako i mitropoliti i vlada imaju bezuslovno da podvrgnu odluci vaseljenske patrijaršije u stvari rešenja spornih tačaka crkveno-školskog uređenja, nasrtala je bezobzirno na vaseljenski sinod, da bi ovaj te sporne tačke rešio ovako, kako je ona sa mitropolitima predlagala.
Radila je obećavanjima, darovima, pretnjama o postavljanju avtokefalne crkve u Bosni i Hercegovini, pretnjama da će tu crkvu prisajediniti karlovačkoj mitropoliji, da će trgnuti podneseni nacrt o crkveno-prosvetnom uređenju, — ako se doslovno ne primi sve onako, kako je ona predložila.
Nije se do sada mnogo pomogla. Jer je tek sada puklo pred očima većini članova sinoda kako je nekanoničan i štetan onaj konkordat od 1980. god., koji je krišom sklopio patrijarh Joakim Treći, sa austro-ugarskom vladom, i ovu priliku hoće ta većina da upotrebi, da onu pogrešku popravi i otkaže taj konkordat.
A pošto je i inače većina sinodska za predloge narodnih prvaka, jer se osnivaju na kanonima i štite pravoslavlje mnogo bolje od onih predloga, koje je vlada sa mitropolitima podnela, to Joakimu Trećem nikako ne ispada za rukom da spase svoj konkordat od 1880., i da inače reši sporne tačke po volji austrijske vlade.
Stvorio se čitav lom. Poljuljan je čak i presto Joakima Trećeg. Najraznovrsniji predlozi niču da bi se moglo naći nekog izlaza.
U toj se muci austrijska diplomacija na Bosforu setila, da bi joj morala pomoći baš sama zaštitnica pravoslavlja, Rusija, ona Rusija, koja je sada zapletena daleko u Istočnoj Aziji, koja zbog toga sa Austrijom ide pod ruku u pitanju bližeg istoka, samo da ovde ne iskrsne nikakav zaplet, dok je ona zauzeta na drugoj strani.
„Nea Imera“, grčki list, što izlazi u Trstu, a koji ima u Carigradu tesne veze sa nekim članovima velikog sinoda, i koji redovno donosi iz Carigrada vesti o stanju pitanja 6osansko-hercegovačke crkve, u najnovijem svom broju javlja iz Carigrada, da se ruski poslanik u Carigradu, na želju austrijskog poslanstva, umešao u tu stvar i počeo da posreduje između patrijaršije i austrijskog poslanstva, da bi se ovo pitanje moglo kraju privesti.
Pod tim pritiskom diplomacije kao da će ljuto stradati ono, što bi bilo od koristi za narod, crkvu i pravoslavlje u posednutim pokrajinama.
Jer izgleda, da će patrijaršija ipak popustiti, ali će gledati, da zato bar neke koristi za grčku stvar izvuče.
Već i ranije su se čuli grčki glasovi, da treba od Austrije tražiti da Grcima pomogne da se u Makedoniji i Epiru uguši onaj kucovlaški pokret, koji sada potpomaže Austrija, a koji Grcima i patrijaršiji jako škodi, pa za tu cenu da Austriji dadu u Bosni i Hercegovini sve i kako hoće; da žrtvuju i kanone i pravoslavlje, samo da se fanariotski episkopi, sveštenici i opštine spasu od kucovlaške napasti.
No to baš nije tako lako učiniti, kao što je lako tražiti, odnosno obećati.
Kucovlaški je pokret uhvatio take razmere, da se ugušiti više ne može: as druge strane u konkordatu od 1880, ima i takih stvari, koje mogu i grčkim arhipastirima, pa prema tome i samoj grčkoj nacionalnoj stvari jako da škode, ako i druge inoverne vlade, a naročito Turska, to bude za sebe tražila, što je patrijaršija dala konkordatom Austriji.
Tu je u prvom redu pitanje postavljanja, a naročito uklanjanja episkopa.
Užasnuli su se Grci, kada su videli, šta ima u tom konkordatu, za koji 20 godina skoro ni znali nisu, dok ga bosansko-hercegovački pokret nije na površinu i videlo izneo.
Po tome konkordatu nepravoslavni austrijski vladar može sam sobom da skida baca mitropolite bez istrage, bez suda, bez penzije, ili ako im daje penzije, može ove u kakvoj god hoće maloj sumi da odredi i da ih vezuje za kakve god hoće uslove. A sve je to i činila Austrija do sada.
To se ne protivi samo kanonima, po kojima i mitropolitima ima suda u sinodu, već, ako i drugi inoverni vladari n. pr. Sultan, na osnovu priznanja od strane patrijaršije u konkordatu, takva prava sebi prisvoje, zlo bi prošli svi, a naročito grčki arhijereji.
U toj tačci bar, ne bi mogli i smeli Grci i patrijaršija da popuste, i morali bi tražiti da se otkaže konkordat od 1880. jer je to Damoklov mač, nad svima članovima vaseljenskog sinoda, i nad svima, grčkim episkopima po Turskoj.
Sukob i zaplet je dakle težak i pretežak, jer se zaplet Rusije u ratu sa Japanom upotrebljuje na to, da se suzbiju pravedni i kanonički predlozi narodnih prvaka, a da se do pobede dovedu nekanonički i po pravoslavlje štetni predlozi austrijske vlade.