„Pester Lojd“ organ bečke kamarile koji na nemačkom jeziku izlazi u mađarskoj prestonici ima običaj, a to je i njegovo glavno zanimanje, da čita lekcije balkanskim narodima. Nije to nikakvo čudo. On još češće čita lekcije i samim Mađarima kad ovi pokažu življu težnju da se oslobode Beča, i da njihov parlamentarizam ne bude prividan i slepo oruđe bečke klike.
„Pester Lojd“ se u toj svojoj ulozi pojavio i juče, povodom govora g. Pašića o spoljnoj politici u Narodnoj Skupštini, prilikom debate o Adresi. Ovaj list propraća govor našeg ministra spoljnih poslove ovim rečima: „Kad se pročita govor srpskog ministra spoljnih poslova g. Nikole Pašića kojim je završena debata o Adresi, mogao bi se dobiti utisak da je on u pitanjima koja nas interesuju potpuno ispravan, šta više da je neobično prijateljski. Ali se ipak ne može preći ćutke preko jedne izjave g. Pašića. Ona se ne nalazi u onom izveštaju koji je šef srpskog presbiroa, u svojstvu privatnog dopisnika, poslao jednom bečkom listu, ali se nalazi u tekstu koji je saopšten celom svetu. G. Pašić je, govoreći o odnosima između Srbije i Austro-Ugarske, izjavio da tom prilikom nije zgodno pretresati /bosansko-hercegovačko pitanje/ koje je, kao međunarodno pitanje, spada u nadležnost velikih sila. Nasuprot ovoj izjavi, može se utvrditi da s bosansko-hercegovačkog pitanja nema, i da će po tome velike sile teško ikada i doći u položaj da to pitanje rešavaju. To je pitanje rešeno i svršeno članom 35. Berlinskog Ugovora i za nas, i još manje za Srbiju, nema nikakve potrebe da se ono ističe. Mi smo se u maju ove godine izjasnili o ovoj stvari; mi smo onda preporučili našim susedima da izbiju sebi iz glave bosanske snove i da se više ne muče mislima šta se moglo učiniti a nije se učinilo. Takve besplodne sanjarije ne vode ničemu. Još nam manje izgleda umesno da i s tim stvarima igra opasna igra poluodbijanjima i naglašavanjima, kojima se ukazuje na to da se tobož vodi račun o teškoj nuždi ali da ipak nisu napuštene sve nade. Mi mislimo da Srbija ima prečih briga; ona mora da vodi solidnu realnu politiku, da uredi svoje državne finansije i privredne prilive u svojoj zemlji. U takvome radu može pre računati na pomoć nego u vetrenastim fantazijama o budućnosti koje su joj više od štete nego od koristi“.
Iz ovog kratkog „Pester Lojdova“ saopštenja vidi se samo to, da su gospoda u Beču neobično osetljiva kad se u Srbiji samo i spomene Bosna i Hercegovina; a izvesno i sam pisac ne veruje da je dokazao da bosanskohercegovačko pitanje ne postoji. Postoji ono već dvadeset i pet godina onako isto kao i maćedonsko pitanje, i Berlinski Kongres dao mu je samo jedno privremeno rešenje. Čak se ne bi moglo tvrditi da bi pitanje o Bosni i Hercegovini bilo skinuto s dnevnog reda i onda, kad bi jednim međunarodnim ugovorom Bosna i Hercegovina bile konačno prisajedinjene Austrougarskoj. Međunarodna se pitanja ističu uglavnom, na dva načina: ili ih ističe jedna država u čijem je interesu da se ono istakne; ili ih ističu same prilike u jednoj zemlji koje se unutrašnjim silama ne mogu da izmene. Država danas mora imati eminentno etički karakter. Njeni podanici moraju uživati sve plodove današnje kulture. Da bi se to moglo postići, članovi državne zajednice moraju predstavljati jedan homogen elemenat. Ta se homogenost danas ogleda na prvom mestu u jeziku i istorijskim tradicijama. Ako toga ima onda se potreba za političkom zajednicom nameće. Ako ta potreba nije zadovoljena, onda se pitanje o takvoj zajednici pokreće. To je, po našem mišljenju, jedino pravilno gledište na prilike pod kojima se ističe izvesno političko pitanje. I kad, posle svega toga, uzmemo da su Bosanci i Hercegovci srž naše srži; da se u Bosni i Hercegovini govori najlepši srpski jezik, da je tamo očuvana najlepša srpska rasa; da su naše istorijske tradicije istovetne sa istorijskim uspomenama Bosne i Hercegovine; kad tome dodamo da se narod u Bosni i Hercegovini može da razvija samo i jedino u političkoj zajednici sa Srbijom; i, najzad, kad pogledamo sadašnji položaj Bosne i Hercegovine i sistematsku istragu urođeničkog stanovništva, — onda je jasno da bosansko-hercegovačko pitanje ne samo postoji, nego i da je vrlo akutno.