Sima Andrejević Igumanov rođen je ravno pre sto godina, upravo ove po celo srpstvo znamenite 1804. godine, 30. januara. Mada je Simin otac bio do ovoga vremena dosta bogat i imućan trgovac ovde u Beogradu ipak kada je dobio sina Simu, nešto ograbljen od Turaka, a nešto dajući za narodnu stvar na nabavljanje oružja za ustanak, koji se te godine spremao, beše jako posrnuo sa radnjom i posle smrti siročadma njegovim nije ništa zaostalo.
Sima ostavši vrlo rano bez roditelja proveo je detinjstvo u manastiru Sv. Marka u blizini Prizrena kod svoga najstarijeg brata Andrije koji je bio starešina ovog manastira. Po bratu ga docnije njegovi zemljaci prozvu Igumanov.
U manastiru je Sima od brata naučio ponešto čitati i pisati. Dok su druga dva starija brata Simina stekla slavu u okršajima protiv Turaka, dotle je Sima kao dečko učio zanat burmutdžijski u jednoj od mnogobrojnih radionica ove vrste u okolini Prizrena. Docnije mi vidimo Simu kao samostalnog trgovca i zanadžiju burmudžijskog i u tom poslu beše stekao dosta kapitala. U 28. godini Sima se oženi Sultanom devojkom iz porodice Drvarevića u Prizrenu, koja mu je rodila dvoje dece: sina Manojla i kćer Magu.
Ali taman je Sima počeo mirno, kao ostali trgovci, da teče sebi zaradu od izučenog zanata i taman je nešto stekao došla je 1836. godina koja je bila sudbonosna za dalji život ovog našeg rodoljuba.
U Prizrenu, kao po mnogima dugim kutovima Turske carevine u ono doba, beše se osilio i od cara odmetnuo Mahmut paša. Godine 1836. dođe iz Stambola vezir sa velikom vojskom i sa njom pokori celu Staru Srbiju, pa i Prizren. Ova vojska pored ostalih zuluma i pustoši poruši sve fabrike burmudžijsko-duvandžijske pa i onu u kojoj je Simina krvava zarada bila založena. Simi posle toga preostade samo jedna mala i neznatna suma novca.
Ovo je bio uzrok te Simi nije bilo više mesta u Prizrenu. Ostavi ženu i decu i pođe u svet. Posle ovoga nastaje jedan period Siminog mučenja i napornog i za dugo bezuspešnog rada. Punih 10 godina je Sima od Beograda do Bitolja pokušavao ne bi li gdegod mogao kako započeti kakav uspešniji posao, pa sve uzalud. Taman radnja pođe kako treba, naiđe svakad po koji paša da ga oglobi, da ga ošteti i tako se Sima negde oko 1846. nađe u Carigradu poradi jedne parnice protiv bitoljskog guvernera Ahmet paše. Pored svih nedaća koje su ga sustizale, dođoše mu crni glasi i iz zavičaja: beše mu umrla žena pa i ćerkica.
U takvom očajnom stanju ostavši bez igde ičega, baš kad je preživljavao najmučnije i najteže dane desi se nešto što mu sreću okrene na bolje.
Baš u to vreme u Carigradu kao prognanik u zatvoru nalazio se neki Kurteš-aga iz Prizrena, veliki prijatelj Siminog starijeg brata Andrije. Sima ga je često u tamnici pohodio. Jednoga dana on rekne Simi: „kod mene, ‘popče’ (tako su Simu zvali u Prizrenu u detinjstvu, zbog njegovog đakovanja u manastiru) ima prilično para, a ja ne znam da li ću ovde ostati ili će me u Andol otpratiti, ili jedne noći udaviti. Zato evo ti ovih 1.000 menduhija (turski novac od 5,5 dinara) te se s njima posluži, pa ako se oslobodim, da mi ih natrag vratiš, a ako umrem ili poginem pošlji ih mojoj kući.“
I zbilja ovih 1.000 monduhija dođoše u dobri čas našem Simi. Docnije je Kurteš-aga bio pomilovan i Sima mu taj novac vrati uz velike „darove i bakšiše u znak priznanja i zahvalnosti“.
Ovako srećno potpomognut, radnja mu je odsad naglo napredovala; za kratko vreme on je već trgovao čak i sa Engleskom. Tek posle ovog vremena datiraju Simini bogati pokloni narodnim ustanovama Srba u Staroj Srbiji. Iako je i sam bio jedva pismen, prolazeći po svetu naučio je da ceni vrednost prosvete i svakad je tugovao što mu zemljaci ostadoše večito u mraku neznanja.
Godine 1850. preselio se Sima iz Carigrada u Odesu i odavde se svima silama starao da se njegovim zemljacima olakša sudbina. Iz nekih pisama koja su nam se očuvala vidi se da je stajao u prepisci sa čuvenim Hiljferdingom [Aleksandar Fjodorovič Giljferding]; preko prijatelja pak radio je da se osnuje u Prizrenu ruski konzulat, koji bi koliko-toliko zaštićavao onu izmučenu raju. Odsad je Sima obratio naročitu pažnju i na to kako da pomogne prosvetu. U to doba činio je velike i dragocene poklone srpskim crkvama u svom rodnom kraju.
Još većma je potpomogao prosvetu, kad se preseli sa radnjom u Kijev.
Njegov stan u Kijevu bio je zborno mesto za sve Srbe studente a i za ostale Srbe koji su se onde nalazili.
Od 1862. počinje Sima da priprema što je potrebno za zidanje svoje zadužbine prizrenske Bogoslovije. Ove godine kupi jednu kuću u Prizrenu u vrednosti od 320 turskih lira. Docnije je u ovoj zgradi smeštena prva uređena srpska osnovna škola u Prizrenu.
Godine 1864. posle 28 godina živovanja po tuđini vrati se Sima u Prizren na viđenje, noseći sobom mnogo darova i poklona školama, crkvama i manastirima. U povratku za Rusiju svrati u Beograd i tu, izradi da se pošalju dva učitelja jedan za Prizren a drugi za selo Oraovac u blizini Prizrena.
Ali ovom vrlom rodoljubu beše suđeno da usred najvećeg zadovoljstva, sečenog posle velikih muka i napora, popije najgorču čašu u njegovom životu – da izgubi svoga jedinca – sina Milivoja. Njegovom smrću Simina se porodica ugasi po muškoj lozi.
Ovaj udar potresao je samohranog starca duboko. On napusti trgovinu i više nije živeo ni za koga drugoga već za onaj deo bednoga našega naroda iz koga je izašao Sima, a koji je sve jednako cvileo u ropstvu i mraku.
Upravo tek posle ove gorke žalosti Simine zabeležena su ona dela njegova, koja su mu ime očuvala potomstvu.
Godine 1866. posla u Prizren jednog svršenog studenta duhovne Akademije i od svojih mu prihoda odredi 800 rubalja godišnje, ovaj profesor je docnije bio prvi upravitelj prizrenske Bogoslovije. Od 1866–69. godine kupio je Sima u Prizrenu šest kuća u vrednosti od 950 napoleona. Zatim je njegovim nastojavanjem obrazovan odbor, koji je pribrao potreban materijal za građenje Bogoslovije, a zatim Sima predade 1.000 napoleona na trošak. Sem toga ovom prilikom posla u Beograd na nauke petoricu đaka.
Godine 1869. otide poslednji put u Rusiju i tamo je živeo celu godinu u Petrogradu, radeći na tome da sve svoje imanje prenese u Beograd – što je on uradio.
U leto, 1871. vrati se u Prizren. Ove godine poruši sve svoje kuće u Prizrenu, pa i onu u kojoj se i sam rodio i na njihovom mestu poče se zidanje današnje srpske bogoslovije u Prizrenu. Do 1875. provodio je Sima vreme u Prizrenu, a naročito u omiljenom mu mestu manastiru Sv. Marka. Tada zbog rata se skloni u Beograd. No on više nije mogao da živi udaljen od zavičaja. On je sada živeo samo za onaj narod tamo naročito za Prizren i jedva je čekao da se isprazni Prizren od Arbanaške Lige što je bilo tek 1881. Tad se ponova vrati u mesto rođenja. No pre nego što je pošao iz Beograda Sima je napisao svoje zaveštanje, u kome sve svoje pokretno i nepokretno imanje nameni na prosvetne ciljeve svoje braće u Turskoj, odnosno na izdržavanje prizrenske Bogoslovije.
Radeći neumorno na podizanju prosvete, na buđenju narodne svesti, na čuvanje naroda od odnarođavanja. Godine 1882, 10. februara starac Sima bio je u crkvi na liturgiji i pričestivši se svratio je svome prijatelju pok. I. Jastrebovu, carskom ruskom konzulu na čaj. U razgovoru sa njim iznenada Sima odjedanput klonu – kaplja ga udarila.
Nakon 14 dana teške bolesti napustio je svoju rodoljubivu dušu u 79. godini svoga života.
Grob ovog velikog dobrotvora, koji je ostavio sve što je imao srpskoj prosveti danas označava skromna krstača. Ali Prizren se budi! To nam pokazuju svesni prizrenci koji danas proslavljaju stogodišnjicu svoga dobrotvora, Sima je srpstvo zadužio mnogo. Danas udaljeni od onih užasnih vremena pre 50-60 godina, živeći u mnogo izmenjenim prilikama nama je teško da shvatimo velike zasluge neumrlog Sime A. Igumanova. Ali dovoljno je napomenuti da je prizrenska Bogoslovija doskora bila jedini srpski viši zavod u celoj Turskoj i da je taj bogoslovsko-učiteljski zavod za ovih 30 godina dao toliki broj narodnih učitelja i sveštenika koji su ono što imamo u Staroj Srbiji očuvali u najtežim vremenima.