Građenje sporednih železnica jedno je od najkrupnijih i najvažnijih pitanja, koje očekuje svoje konačno rešenje. Mnogo je već godina kako se podjednako iz zapadnih i istočnih krajeva naše otadžbine moli i bogorodi, da se i ti krajevi vežu železnicom, te tako olakša i suviše težak i skup saobraćaj.
Pa i pored svega toga pitanje o građenju naših sporednih železnica odlaže se skoro u nedogled, te stanovnici Staroga Vlaha i Timočke Krajine imaju pravo kad očajavaju ne verujući, da će se tom planu ikad pristupati; da će se naći i jedna vlada koja bi se sva založila da to važno i prešno pitanje konačno reši i do kraja ga izvede.
Kao što je poznato, mnogi i mnogi ministri građevina činili su s vremena na vreme premeravanja za građenje železničkih pruga: Valjevo–Beograd, Užice— Kragujevac ili Užice—Čačak—Kraljevo—Stalać, Zaječar—Paraćin i Negotin— Zaječar— Knjaževac— Niš, ali se uvek ostajalo samo na proučavanjima i pokušajima. Najzad ove godine učinjen je u tome pogledu i korak dalje, jer je pred neodložnom potrebom i države i stanovništva u zapadnom i istočnom kraju Srbije, donet zakon za kupljenje prireza, jedino za građenje sporednih železnica. A odmah posle toga objavljeno je, kako je Uprava Fondova voljna i u mogućnosti, da na osnovu tog prireza da potreban zajam za građenje sviju sporednih pruga.
Izgledalo je, da više nema ništa što bi smetalo da se pristupi građenju sporednih pruga. Ali nije tako bilo. Kad se je dobilo čak i novaca za građenje, onda, u 12. času, ističe se jedna nova i iznenadna teškoća: pitanje o koloseku. I ta je teškoća bila tako jaka, du se ne samo u ovoj godini nije pristupilo građenju ovih pruga, nego izgleda da će se zbog tog pitanja, građenje odložiti na neizvesno vreme.
Mi ne mislimo da u ovome članku iznosimo sve što je za jedan i drugi kolosek sporednih železnica iznošeno, niti da presuđujemo ko ima pravo, a ko ne. Ali moramo da izjavimo naše žaljenje i osudimo orijentalsku nemarnost naše železničke direkcije, kao i ministarstvo građevina, što pre studiranja samih pruga nije sazvalo konferenciju kompetentnih ljudi i prvo rešilo pitanje o koloseku, pa tek onda pristupilo ostalim prethodnim radovima, To je toliko za osudu, da mi nemamo reči da to dovoljno i u punoj meri učinimo.
Ali što se do sada nije uradilo, neka se sad učini. Današnja vlada treba da smatra pitanje o građenju sporednih železnica, kao najglavniju tačku svojega programa i da se sva založi, da se građenju što pre pristupi. Neka se ni malo ne koleba, da prihvati i strani kapital, ako bi se jeftino nudio. Ima u našoj zemlji još mnogih radova, za koje se kapital Uprave Fondova, namenjen građenju novih železnica, može korisno upotrebiti. To treba da je sporedno pitanje.
Nisu samo privredni i ekonomski interesi koji nalažu da se ovo pitanje što pre jednom povoljno reši. Ima ih i mnogo je čak i mnogo važnijih, sve i ako ih nećemo ovde naglašavati. Pa zato i tražimo s pravom, da se ovo pitanje jednom kraju privede, na korist cele zemlje i stanovništva zapadnog i istočnog kraja naše države, koje i ako snosi sve terete zemaljske ne koristi se svima ustanovama i olakšicama, što ga ima stanovništvo pored pruge železničke.
Mi držimo, da smo odgovorni svojoj dužnosti što smo se na ovu stvar navratili i nadamo se da će i sadašnji vlada učiniti sve, da se, u ime Boga, na proleće pristupi građenju naših sporednih železnica.