U Srbiji svet živi prosečno 21 godinu, U Švedskoj, međutim, u Danskoj, Francuskoj i Belgiji prosečan ljudski vek 40 godina.
U Srbiji od 1000 duša umre svake godine njih 27. Svi mi znamo, da je Beograd nezdrava varoš, pa ipak u njemu umre svega oko 20 od 1000 godišnje.
Te dve strašne istine video je svako, ko je hteo da pročita, one brojeve u jučerašnjem članku „Politike“. One su tako strašne, da se na njima treba malo duže zaustaviti.
Otkud, dakle, to, da je kod nas čovečji vek tako kratak?
Odgovor je na to vrlo prost. U Srbiji umiru svake godine silna deca, umiru toliko, da od celokupnog broja umrlih dolazi skoro polovina na samu decu ispod pet godina starosti. I zbog toga se onda, naravno, smanjuje i prosečni vek sviju rođenih u Srbiji.
Pa to i nije baš tako velika nesreća, reći će možda neko; u Srbiji se svet ženi i udaje više no u ma kojoj drugoj zemlji, a u rađanju dece samo nas je Rusija pretekla. I ako, dakle, mnogo pomre, ipak mnogo i ostane.
To jest istina, ali nam naši brojevi odmah kažu i ovu istinu: I ono, što ostane, ne valja; sve je to kržljavo, slabo, bledo, nesposobno za iole naporniji posao — gledajte samo u naše regrutne spiskove. A ti brojevi kažu nam i ovo: u Srbiji se rađa silan svet, da proživi samo donde, dokle je na tuđem trošku, dokle je drugome na teretu, a kad dođe vreme, da i on nešto privredi, i sebi i drugima, njega već davno nema među živima. To je gubitak, ogroman ekonomski gubitak. Batut je o tome opširno govorio na jednom godišnjem skupu Zemljoradničkih Zadruga.
Ostaje dakle istina, da nam brojevi govore strašne stvari, ostaje istina, da je neko veliko zlo navalilo na Srbiju, zlo, koje preti da je udavi, ako mu se za vremena ne nađe leka. Jer kako ćemo da porastemo, kad nam deca umiru, i kako ćemo da ojačamo i ekonomski i politički, kad smo kržljavi i nesposobni za rad?
Dosta je bilo nerada i izgovora. Govorilo se jednako, da nas je dugogodišnja borba za najosnovnija politička prava [nedostaju četiri reda] borba prestala, sad taj izgovor ni za koga više ne vredi, sad imamo vremena i za ovakve poslove.
Samo, ko će da radi? Ima li i za te stvari neko nadleštvo, u koje će se ukazom i pretpisom ponameštati činovnici, koji će se onda jedini brinuti za te poslove — za zdravlje narodno? I ima i nema. Ima zato, što dobro uređen državni sanitet, sa spremnim osobljem i dobrim zakonima, može mnogo da učini. A nema stoga, to ni taj takav sanitet ne može sve da učini; što je i njemu potrebna saradnja sviju nas, celoga naroda, kad je u pitanju tako krupan posao. Nije moguće opširno dokazivati, da je tako. Ljudi, koji su mislili o tim stvarima, znaju da su tako morale raditi sve kulturne zemlje — one baš, u kojima sad svet dvaput duže živi nego kod nas u Srbiji.
Potreban je, dakle, rad državni, zvanični i rad privatni. Izgleda, da je to teško izvesti. Ali nije. Treba samo da svaki mislen čovek dobro utubi naš govor brojeva i da ga se što češće seća. I kad se neprestano njega seća, onda će kao privatan čovek iskreno potpomagati sve pokušaje privatnih organizacija, da se zdravlje narodno popravi, a kao ministar ili narodni poslanik gledaće, da i država uradi više no do sad u tome pravcu. Jer država treba bar uporedo da ide sa privatnom inicijativom, ako ne i da joj prednjači. I onda ćemo jedva jednom i mi uvideti, da je sanitetsko odeljenje ministarstva unutrašnjih dela isto tako važno nadleštvo kao i poreska uprava, onda će u njemu hteti sedeti naši najjači lekari, i neće se kao kandidati za šefa saniteta spominjati i lekari, koji misle da je najvažniji njihov posao pisanje recepata i uredno slanje netačnih zvaničnih izveštaja.