Port-Artur se najzad predao. Japanska smišljenost i izdržljivost pobedile su rusku nebrigu i junaštvo. Iz port-arturskih ruševina izišao je Štesel sa svojim hrabrim, iznemoglim junacima, a mesto njega ušao je unutra generala Nogi. Rusija je dobila jedan veliki, težak udar.
To je neosporno. Ne samo po uticaju koji će imati na duševno stanje jedne i druge strane, već i po svojim čisto vojničkim i političkim posledicama, pad Port-Artura je bez svake sumnje najgora stvar koja je u ovom trenutku Rusiji mogla da se desi.
Njemu se u ovom trenutku niko nije nadao osim izvesnih bečko-jevrejskih krugova, koji mu se nadaju još od samog početka rata a koji su već u toliko prilika javljali, da je pad neizbežan u najkraćem roku. I prijatelji i neprijatelji Rusije tako su se već bili navikli na te senzacione glasove o padu Port-Artura, da niko nije više hteo u to verovati. Svaki je računao da će se držati dok ne stigne baltička eskadra, a tada ćemo lako.
Ali eto nije tako bilo suđeno, Port-Artur je pao pre no što je eskadra stigla i ma da u ovom trenutku još niko ne zna, šta je bio direktan povod predaji, ipak svako, po dosadašnjem držanju port-arturskih heroja, može [nedostaje red] kakva golema nevolja, koja je Štesela na taj očajan korak naterala.
Ako to za ovij mah ne možemo da znamo, a mi bar znamo nešto drugo; znamo, da ruska stvar na Krajnjem Istoku u ovom trenutku nepovoljno stoji i da ćemo to i mi ovde da osetimo.
Šta sad može da nastupi? Baltička eskadra, koja se nalazi na 10.000 milja od bojišta, stigla bi, kako sporo ide, tek kroz mesec dana. Čim dođe, oka mora da uđe u kakvo pristanište. A tog pristaništa sad nema, pošto se na Vladivostok, u ovo doba godine, ne može da računa. Njoj danas ne ostaje ništa drugo nego da se vrati; upuštati se u boj bez sigurne baze značila bi ići navalice u propast.
Ostaje Kuropatkin. On će, prema najpouzdanijim podacima koncem ovog meseca imati ni okupu 700.000 vojnika, dakle od prilike dvaput više, nego njegov protivnik. Ali ne treba zaboraviti, da je general Nogi sa svojom vojskom sada slobodan i da će on sa tih 100.000 ljudi u najkraćem roku otići da pojača vojsku maršala Ojame. Srazmera će dakle ipak ostati povoljna po Ruse, ali će oni sada morati napadati, dok će Japanci imati samo da se brane. Korak po korak, stopu po stopu Japanci će di se brane; čitavi meseci proteći će pre po što Kuropatkin stigne pred Port-Artur da ga ponova otima. Dotle će međutim hiljade i hiljade kulija, pod upravom japanskih inžinjera da utvrđuju Port-Artur. Kuropatkin će zateći novu tvrđavu, koju će u toliko teže moći zauzeti, što će Japanci u Port-Arturu imati slobodnu vezu sa svojom zemljom i što će moći dovlačiti i hrane i municije i svežih trupa, koliko im je god potrebno.
Kuropatkin će danas imati vrlo tešku zadaću, još težu, no što su je Japanci sada imali, a ipak mora da gleda da uzme Port-Artur, jer mu bez njega ni cela Mandžurija, ni Koreja ništa ne vredi, jer Rusiji treba izlaz na more — zbog toga se i vodi ceo rat.
Kako se god dakle uzme, Rusiju čekaju velike teškoće. Ona se sad mora rešiti da vodi taj rat još dugo i dugo, možda još čitave godine. Dokle ga god bude vodila, njoj će, po onoj [nedostaju dve reči] u Evropi biti vezane ruke. Svi njeni neprijatelji gledaće da se za to vreme što više na njenu štetu koriste.
Tu na prvo mesto dolazi Engleska, ona ista Engleska, za koju se u vreme burskog rata govorilo, da je na čitave decenije oslabljena i istrošena. Ona je danas jača no ikada. U trenutku kad je moglo da joj se naškodi, Rusija je sazivala haške konferencije — sad neka gleda kako će. Engleska je uvukla Rusiju u rat s Japanom; Engleska je natutkala Herere protiv Nemačke; Engleska će kanda zaplesti i Francusku u marokanske avanture, a ona, u svojoj sjajnoj usamljenost i moći, gleda, čeka i gospodari. Bacila je oko na Tibet i uzeće ga: naumila je, da Rusiji i na Balkanskom poluostrvu napravi neprilika, pa će to i učiniti. I eto zato, zbog ove poslednje stvari, pad Port-Artura je i za nas velika nesreća.
U svojim grabljivim smerovima Austrija će zbog toga u Engleskoj naći najboljeg saveznika. Proleće ide, u Maćedoniji se sprema ustanak — to više niko ne može da spreči. A sa ustankom dolazi i austrijska intervencija — ni to više niko ne može da spreči.
Možda bismo mogli mi i Bugari, kad bismo imali više svesti za zajedničku opasnost, koja nam preti. Ali toga nema i zato nam ne ostaje ništa drugo, do da u kritičnom trenutku zavitlamo i ovo malo zemlje u opšti vihor, pa kako nam Bog da! Kad već mora da se mre, neka se bar mre s uverenjem, da je sve učinjeno što je moglo da se učini. Bolje smrt, no lagano umiranje.