U božićnjem broju „Odjeka“ naštampan je uvodni članak „Inteligencija i politika.“ Tačniji bi naslov bio: činovnik i politika, jer u članku je reč o onom najvećem delu naše inteligencije koji se u državnoj službi nalazi. U tom se članku osuđuje nemar naših činovnika prema javnim poslovima, osuđuje se što tako malo učestvuju u politici, i na kraju se članka veli: „Nekad se govorilo inteligenciji (odnosno činovnicima): ne u politiku! A mi dovikujemo: Svi u politiku! Samo tako ćete se odužiti svome narodu koji, svakojako, samo od inteligencije naše može očekivati svoj boljitak. Dosadašnje uzdržavanje je greh prema otadžbini, od koga će u prvom redu stradati ona, a posle nje i vi, koji od nje živite.“ Dakle „Odjek“, pozivajući činovnike da uzmu učešća u javnim, političkim poslovima, osuđuje ih za nemar u tom pogledu. Da li osuda ova ima razloga? Je li pravična?
Doista je žalosna pojava da inteligencija, mozak u telu narodnom, tako malo učestvuje opšte narodnim poslovima. Ta ona treba da je pokretač svega napretka, u svima ograncima života narodnog, kako političkog tako i kulturnog (ekonomnog i prosvetnog), ona svuda, u svakom opšte narodnom poslu, treba prvu reč da vodi. Mesto svega toga šta vidimo kod našeg činovnika? Ograničenost na kancelariju gde se „svoj posao“ vrši, nemarnost za javno poslove. Ova je pojava ne samo žalosna već i opasna. Imajmo na umu: činovništvo je jedina inteligencija, koja je u neposrednom dodiru sa narodom. Apatija te inteligencije prema javnim poslovima znači da u masi naroda nema pokretača za napredak. I je li onda čudo što ne napredujemo, što se narod tuži na sve mučniji život? Razmislimo ozbiljno o svemu tome i lečimo se od zla što pre.
Pa šta je uzrok činovničkoj apatiji! U članku „Odjekovom“ nalazimo odgovor. Bivši su režimi bili apsolutistički, i činovnicima nije dopuštano da se mešaju u politiku. „Ako bi se ko od činovnika usudio da pokaže ma koliko političke samostalnosti, paragrafi 69, 70 i 76 činovničkog zakona ostavljali su ga ili bez hleba ili sa malom penzijom, od koje nije moglo živeti.“ I tako dalje: „Bedni poslušnici najvećim delom povlačili su se u svoje kancelarije.“ Tako veli „Odjek“.
Pa šta da se radi? Svaki čovek zdrave pameti kazaće: izmenite te drakonske uredbe, stavite u zakon da činovnik ne može biti otpušten iz službe ili stavljen u penziju samo po volji jednog čoveka, učinite da napredovanje činovnika ne zavisi od volje i raspoloženja samo jednog čoveka (periodska povišica plate), jednom reči stvorite uslove da činovnik može biti samostalan bez zebnje za hleb, i on će onda, pored redovnog posla svog, sudelovati u životu narodnom kao pokretač. Narod i činovništvo, ova jedina inteligencija u narodu, približiće se jedno drugome, radiće zajednički, i rezultat toga rada biće napredovanje u svima ograncima narodnog života.
Ali „Odjek“ ne rezonuje tako. Pošto je izneo kakav je položaj činovnika bio za vreme prošlih režima, „Odjek“ nastavlja: „Zle posledice toga stanja jako se osećaju i danas, kada je nastalo drugo vreme. Sada više nije opasno baviti se politikom…“ Mi ovo prosto ne razumemo, jer i danas još postoji onaj stari činovnički zakon, oni isti paragrafi 69, 70, 76.
Kao što se vidi, sve se svodi [nedostaje red] -tanja, I ako radikalna strana to pitanje reši zbilja radikalno, ako korenito izmeni položaj činovnika onda će time izvršiti jednu od najvećih i najpotrebnijih reformi za pravilan razvitak našeg javnog života. Tek tada će činovništvo moći da učestvuje u opštim poslovima onako i onoliko, kako „Odjek“ želi i kako svi treba da želimo.