Dokle evropski novinari, koji uvek moraju da imaju kakvog sveca kome bi pevali tropare, proglašuju engleskog kralja Eduarda za najvećeg od sviju današnjih vladara, stavljajući mu po katkad samo nemačkog cara kao konkurenta, dotle se izvan Evrope, u Sev. Americi, svakog dana sve više izdiže jedna ličnost i po smišljenosti svojih planova i po energiji kojom te planove izvodi. Predsednik Ruzvelt sve više pokazuje, da su Ujedinjene Države dobile u njemu jednog velikog državnika.
Njegove lične osobine su možda još ponajviše doprinele velikoj popularnosti, koju danas uživa. Amerikanac u opšte voli čoveka, koji je sam sebe stvorio, bez ikakve tuđe pomoći. A to je kod Ruzvelta slučaj. Mladost je proveo u preriji, loveći Indijance i divlje konje. U politiku se bacio sa svom žestinom sangviničnog, malo brutalnog temperamenta. Ko hoće da pobedi, taj mora da ume napadati! Držeći se toga načela, Ruzvelt je sve svoje planove izvodio bez ikakvih obzira, ne štedeći ni svoju popularnost, ni popularnost stranke, koja ga je dovela na vlast. On sve radi u velikim potezima, otvoreno i srčano. A ako mu što u prvi mah ne ispadne za rukom, on se sve dotle vraća na istu stvar, dok potpuno ne uspe, kao akrobat u cirkusu, koji sve dotle ponavlja istu figuru dok je perfektno ne izradi. Holanđanin po poreklu, uz amerikansku energiju ima i veliku dozu holanđanske tvrdoglavosti, koja je već prešla u poslovicu.
U unutrašnjoj politici njegov je program vrlo prost. Stanovništvo Ujedinjenih Država najviše se žali na visoku carinu i na trustove, znači da to treba ukloniti. Ruzvelt se bacio na taj posao, ne raspitujući ni hoće li to škoditi njegovom ličnom ugledu, ni hoće li se moći pri prvom pokušaju izvesti. Parlamenat se izjasnio protiv smanjivanja carine, a senat je opet protivan svakom suzbijanju trustova, jer većina senatora ima ličnog računa, da trustovi cvetaju. Ali sve to nije moglo da pobedi Ruzvelta. On je zasad bar uspeo u toliko, da kontrolu nad železničkim trustom uzme u državne ruke. To je za prvi mah dosta. Spekulacija koja se dosad terala sa cenama za prevoz, biće u buduće onemogućena.
Što se spoljne politike tiče, Ruzveltov je program još mnogo prostiji i mnogo veći. Oni hoće da uvede Ujedinjene Države u kolo velikih sila i da vodi veliku svetsku politiku. Za to mu je pre svega potrebno da ima veliku i jaku flotu. I on će tu flotu i imati. Ono što se u evropskim državama godinama i decenijama radi, to se u Americi, „zemlji neograničenih mogućnosti“ može da postigne za deset puta kraći rok…
I tako će evropska politika kroz kratko vreme morati da računa s jednim novim faktorom. Govori se o žutoj opasnosti. Ona možda postoji, a možda i ne — to će zavisiti od ishoda rusko-japanskog rata. Ali da će Ujedinjene Države, sa svojim neizmernim bogatstvom i neiscrpnom energijom, uskoro biti strahovit takmac Evropi u industrijskom, privrednom i vojničkom pogledu, to je sigurna stvar.