Reči postaju dela. Velike ideje, vekovima ugnjetavane i ugušivane, ostvaruju se. Duboke narodne želje postaju živa stvarnost. Rubom Balkana pucaju teški okovi i možda nas samo još nekoliko dana deli od oživotvorenja velikog narodnog sna: Oslobođenja celog Srpskog Naroda.
Austrija je jednom svojom notom htela da uguši jednu visoku ideju. Ona je jednim ultimatumom htela da zaguši i zarobi u još teže ropstvo čitav jedan veliki narod. Ona je htela da iz srca Srpskog Naroda izbriše jedno svetlo saznanje i da potopi jednu silnu svest.
Austrija je htela nešto što je nemogućno i kad je stavila na kocku sebe ili to, morala je propasti ona. Tako je našla svoj potpuno zasluženi kraj naslednica Turske.
Danas nije više pitanje hoće li se Austrija sasvim raspasti ili će ostati neki deo od nje. Nije više pitanje, hoće li Austrija sasvim nestati sa političke karte Evrope. Pitanje je bilo, može li se i dalje održati jedan srednjevekovni, nasilni sistem ugnjetavanja, i može li se meternički gospodariti životom tolikih narodnosti. I to je pitanje rešeno onako kako je jedino i moglo biti rešeno — na štetu Austrije. Ako i ostane u minijaturi kao država, Austrija više neće biti i ne može biti ono što je do sada bila.
Odlučnost Srbije da brani prava svoja i svoga naroda i srpska pravedna stvar odneli su pobedu. Austrija je dobila ono što je zaslužila. To je ono što se tiče nas. A za veliki i teški zločin, što je poremećen mir čitavoga sveta, što su izvedeni na ratne kasapnice milioni ljudi, što je ukočena radinost i zaustavljen život i rad čitavog kulturnog čovečanstva, što su milioni porodica bačeni u glad i bedu, neka se Evropa kusura sa Austrijom.
Neka Evropa nađe kaznu, ako uopšte ima kazne za taj bezumni zločin.