Bilo je to u prošli petak.
Nebo se [… nad] Beogradom se prazne oblaci od kiše, granata i šrapnela.
Ulice opustele. Ukućani se hrabre među sobom, premda se lica svaki put zgrče, kad se gdegod u blizini rasprsne granata u plameni stog: strah od nečeg neizvesnog, tajanstvenog golicao je srce, kao da ga poliva hladna izmaglica, a ipak je to tako obični stvar, taj prelaz, kao kad čovek uđe iz jedne sobe u drugu…
Kad prasak malo odumine, promakne pored zida po kakva prilika, zaurla po koji pas negde u daljini, i opet mir… Najedanput tek kraj ograde čuje se hrapav glas: Nov telegr-a-m!“ Dečko, odrpan, prokisao, gaca po lokvama i nudi poslednje nerasprodane brojeve.
Noge mu pomodrile, prokislo odelo prilepilo se za mršavo telo; niz [o?lopljen] šešir cede se mlazevi.
— Nemoj tako, izgužvaćeš! — opominje pružajući svitak kroz prozor, vraća kusur od groša, krije pa opet novine pod kaput i polazi.
— Zar se ti ne bojiš?
— Neće mene, ja idem pored kuća. Sad je baš kod Slavije ranila granata dva čoveka.
I šunja se dalje. „Nov telegra-a-am!“ čuje se još dugo kad produži pucnjava.
A mrak se spušta; sprema se vlažna, jezovita noć.
Topovska rika ne da vasioni da zadrema, i ako se uvijala u težak […] ogrtač…
Kad sam zazvonio tražeći zaštite od granata, reče mi vratar da su se svi sklonili u podrum.
Pošao sam onamo.
Ljudi, žene, deca vbegli se ovamo u šaroliku gomilu pod čvrste svodove kao u grobnici starih zamaka.
Oštra memla izedala je zidove i posula ih kao krljušću od bradavica.
U mutnom sutonu, što sa slivao kroz dva okanca čula se tek po koja glasnija reč, kao na pokajanju, jedino što se niko nije mogao skrasiti za dugo na jednom mestu.
Vlažna hladovina popirkivala je po skraćenim, zdepastim senkama, jer su se [tela] gubila u laganom umornom, zmijovidnom komešanju celine.
Ovaj svečani trenutak naučio ih je tihom govoru i nečujnom kretanju, da se čak i otvorene oči prazna pogleda ukoče kao mrtva jezera i netremice zagledaju, kao pred kakvom nametnisom, što se kao java ugurao među njihove nade i još jače zgusnuo maglu, iz čijih je krpa prenadražena uobrazilja krojila najneverovatnije strahote. Svako je čeprkao po sećanju, da nađe sličan doživljaj, po kome bi se upravljao u sadašnjici. Tek je neki slutio, da svaki taj metak otikva kao udarcem čekića okova, kojima je Laž vekovima sputavala Pravo i Slobodu.
To prolazno strahovanje, što troše živce, prevuklo je lica bledilom, kao da im je dugo bolovanje ispilo krv, ili da se zatrla zelenkastom obrazinom utopljenika: takav se nespokojni mir viđa kod zatvorenih zverova kad osete paljevinu.
Kužan vazduh slegao se na pluća i terao san na oči.
U to zakuka jedna mati, Italijanka, kršeći ruke oko devojčice, za decom i mužem, što su zaostali u kući koju je granata zapalila.
I jedino se sveštenik krenuo po njih. Ostali se samo pogledali, a u očima kao da se bezdan otvorio u kome na dnu čuče grčevito zagrljeni potmuo bes i strah od neizvesnosti…
Napolju se već sasvim smrklo, oblaci prekrilili vidik, kao crne ptičurine kad se spuštaju dremovne na ležaje.
Kiša je neprestano lila kao iz kabla i taj zid od vodenih vlakanaca usporavao je malo po malo topovsku vatru.
Smeliji su poizilazili u hodnik da se provetre i odmah se zametnuo razgovor kao da je čovek na svadbi.
Mi Srbi imamo jedno dobro svojstvo naše se nepoderimi optimizam svemu smeje; to nije toliko zloba, koliko neka vrsta životne filozofije. A ko se smeje, taj se savlađuje.
Razgovarao sam u jednom budžaku sa dve ženske: jednom mladom gospođom i jednom crnopurastom devojkom. Kad se za čas razredilo društvo oko nas, prišapnem im: „Noćas bi mogli naši preći“.
One se zagledaše. Zar ste vi Srbin? Odmah se setih svojih obrijanih brkova.
Sad smo se već drukčije razgovarali. I kakva razlika! Dok je većina očajavala, što su ih njihove rođene vlasti ostavile na cedilu i strepili od onog, što bi još moglo doći, jer ih ništa nije vezivalo međusobno osim praznih reči u nesvesnom kulučenju jednom fantomu; dotle su drugi strepili da ih sadašnje nade opet ne omanu, nisu prezali ni od žrtava, ostavljajući suze za onaj čas kad bude pojedinac, pošto se zajednički posao razortači, obračunavao svoju dobit, ili gubitak. Jedne su dresirali da veruju, a drugi su verovali iz uverenja…