Sva je prilika da će se između ruske i japanske vojske voditi odsutna borba u Koreji. I pre još nego što se ta krvava drama u toj zemlji počne odigravati, iznećemo mi neke podatke o Koreji i njenoj prestonici Seulu.
Koreju urođenici ne zovu tim imenom. Za njih je ona Hozen (zemlja zore) a samu prestonicu ne zovu Seul, nego Šaul.
U Koreju su stranci vazda dolazili preko Čemulpi, najglavnijeg Korejskog trgovačkog pristaništa. U Čemulpu 1888. godine jedva da je bvdo 15—20 bednih ribarskih kolebica, a danas žive u tom znatnom trgovačkom centru oko 8000 stranaca, od kojih su oko 6000 Japanci. Čemulpo ima vrlo lepu, brežuljcima ispresecanu okolinu: blizu same varoši utiče u more reka Han (Hanriver) kojom mogu manji brodovi dolaziti sve do mesta Manu, blizu samoga Seula. Od nekoliko godina postoji izmeću Čomulpa i Seula 42 kilometara duga željeznica, koja je sagrađena amerikanskim kapitalom, a otpočeta je gradnja veće jedne pruge, koja ima da vezuje Mezamno sa Seulom. I Rusi su nameravali da svoju mandžursku železnicu vežu sa prestonicom Koreje.
Seul (Šaul) je ne samo careva prestonica, nego i središte ukupnog javnog i državnog života zapuštene korejske carevine. Broji danas oko 200.000 stanovnika. Leži u jednoj pet do osam kilometara prostranoj dolini. Kuće, ili bolje rečeno kolebe, gusto su zbijene i mahom su pokrivene slamom od pirindža. Cela varoš je opasana bedemom, koji u celoj svojoj dužini iznosi 22 kilometra, a vode u nju 4 velike i 4 manje kapije, nad kojima se podižu kineske kule. Kapije su kao i kod Kineza zatvorene od zalaska sunca do jutra. One nose vrlo zvučna imena. Jedna se zove npr. „Kapija uzvišene humanitarnosti“. Samo kroz „kapiju mrtvih“ izlaze svi mrtvački sprovodi iz grada. Okolina grada je vrlo lepa i pitoma, puna lepih i bogatih sela. Ali je zato unutra u gradu jadno i žalosno i ako kroz dve glavne ulice, koje prosecaju grad od istoka zapadu i od juga severu, prolaze električni tramvaji. S obe strane ulica pružaju se jendeci, puni ustajale zelene vode, u koju se iz kuća prosipa sva nečistoća.
Iz Seula vodi glavni drum prema granici na reci Jilu kroz najbogatiju provinciju cele zemlje Fen Jang. No to što Korejci zovu glavni drum nije ništa drugo nego jedva malo prokrčena putanja često tek dve-tri stope široka. U tom rodnom kraju seje se pirinač, duvan, pamuk, biber i drugo korisno bilje. Sela izgledaju izgledaju iz daleka vrlo živopisno, ali prljavijih i odvratnijih ljudskih stanova mučno da ima igde u svetu od kuća korejskih seljaka. Drum je taj veoma živ i neprestano susreće čovek na njemu najraznovrsnije tipove: imade koji vuku velike terete, seljake sa ogromnim šeširima, budiske, prljave kaluđere, žene u kratkim suknjama i isto tako kratkim jezicima. Opaža se češće, vrlo lep soj snažnih, velikih volova. Ta pasmina bila je za vreme kinesko japanskog rata skoro sasvim upropašćena, no do sad je opet podignuta. Ponekad se susretaju drumom i ljudi iz privilegisane kaste. Njihove konje vode po dve sluge i oni su poznati u opšte kao najveći dembeli pa svetu. Oni se zovu Jenboli i za njih se sad svakako primiču vrlo crni dani — pobedi li Rusi ili Japanci. Oni će izgubiti svoje gospostvo.
Brda pored druma blizu Seula bila su sva šumom pokrivena, no ona je iskrčena i mesto nje izbija sad gusto šiblje, koje seljaci stalno za gorivo sasecaju. Jedino još u blizini sela i budijskih manastira što se vide još očuvani zabrani. Međutim što se dalje odmiče čovek od glavnog grada viđa se ove više šume, kojom je okićena cela planina Kem-Kang-San. Drum preseca često veće i manje reke, no na ovima nema nigde mosta. Zemljište idealno za gerilsko ratovanje, ali potpuno nepodesno za razvijanje većih trupa moderne bitke.
Tek u blizini Feni Janga pruža se prostrana ravnica, pogodna za razbojište. U toj ravnici bio je i glavni boj izmeću Kineza i Japanaca. Ona je veoma plodna, dobro obrađena i važi kao žitinca Koreje. Klima je vrlo blaga.
Od Feni-Janga pa do reke Jalu zemljište je vrlo isprekidano i nezgodno za kretanje trupa, pošlo se niz reku prema mestima Viju i Jan*amfo, koja su Rusi utvrdili, ili se pošlo gore uz reku. Svugde su ogromne prašume, u kojima je još puno tigrova, leoparda i medveda. Gornji tok reke Jalu prolazi ispod strmih i divljih urvina ogromne planine Pojšana (Bele Planine) koju i Korejci i Kinezi smatraju kao svetinju. Tu je stara ruska granica.
Celo je zemljište to, kao što rekosmo, vrlo nezgodno za operisanje s većim trupama, no veoma je pogodno za gerilsko ratovanje. Sama reka Jalu vrlo je široka, duboka i jako brza.
Japanci nikako ne mogu računati na prijateljsko raspoloženje Korejaca. Oni može biti i ne vole Ruse, ali Japance mrze iz dubine duše. Omrzli su ih najviše za trajanja kinesko-japanskog rata. Na prečac i sidom pohitali su Japanci da Korejce reformišu. Hvatali su ih po ulicama i drumovima i sekli su im njihove duge kurjuke, diku i ukras svakog Korejca. Isto su im tako nasilnički lomili i duge čibuke, što je naročito vređalo otmenije krugove, koji su uživali u dugim čibucima, koje su im nosili i palili naročite čibukdžije. No najviše su Korejci omrzli Japance, kad im ovi ubiše i caricu, koja je u narodu bila vrlo popularna, a bila je rodom iz jedne od najuglednijih plemićkih porodica. Sam car se tada jedva živ spasao u rusko poslanstvo.
Korejci su danas jedan kukavički narod, koji ravnodušno gleda šta se po njegovoj otadžbini radi, no Japanci će ipak morati zazirati i od mržnje toga, u glavu utučenoga naroda, koji će posle ovoga rata da dobije tuđinske gospodare. Sad je samo pitanje hoće li ti gospodari biti Rusi ili Japanci, ili može biti čak i neutralni Englezi.