Netaktično i nevaspitano ponašanje g. Cerovića na zboru Ženskog Društva očito nam pokazuje koliko još ima mnogo da se radi, dok se definitivno raskrsti s običajima i navikama, koji su vladali u našoj zemlji pre 29. maja. Svi mi tek trebamo da učimo, kako se u slobodnoj zemlji slobodno živi a kako svaki, čuvajući svoju slobodu, treba da poštuje slobodu ostalih.
A više no svi mi, treba policija to tek da uči. Naviknuta da sebe smatra kao stožer, oko kojeg se ceo državni život kreće, ona neće ili ne ume da pojmi, da je nastalo novo doba i, da stvari, koje su se dešavale pod Obrenovićima danas ne mogu i ne smeju više da se dešavaju. Čudnovato je, da ona to još nije shvatila, ali je ipak tako; prekjučerašnje događaj u Ženskom Društvu nam to najbolje svedoči.
Na nekoliko dana pre toga desio se bio sličan slučaj u Građanskoj Kasini: jedna gospođa tražila je bila, da se uklone slike kneza Miloša i kneza Mihaila; slike su uklonjene, ali odmah sutradan s najvišega mesta naređeno je, da se slike povrate na svoja stara mesta. Kralj je time pokazao, da nije tesnogrud kao što su Obrenovići bili ni da svakome dopušta, da misli i oseća kako hoće. Cela Srbija je taj Kraljev akt tako razumela, samo g. Cerović ne. On na svoju ruku i po svojoj pameti upada u Žensko Društvo, kao što bi u sličnoj prilici učinili Bademlić i Maršićanin, i celim svojim ponašanjem ponovo dokazuje, da su stare policajske navike kod njega jače no razum i razlozi.
Šta je tražio na tom zboru? Kakva je posla tamo imao? Šta se njega tiče kakvu će sliku te gospođe obesiti u svom društvenom stanu? G. Cerović očevidno ne razume, da ta njegova preterana revnost samo može da škodi stvari, kojoj on treba da služi i da je takva revnost tražena i nagrađivana samo pod Obrenovićima; danas je niti ko traži, niti kome treba. To mi svi znamo, svi vidimo, svi osećamo, samo naši policajci ne. To u njihove glave ne ide.
Kakva je potreba bila stvarati od bivše kraljice Natalije političku mučenicu? Svi mi znamo, da ona to ne zaslužuje ni kao kraljica ni kao Srpkinja; ali kad već ima takvih osoba, koje hoće njenu sliku da drže svojoj sobi, treba im pustiti na volju. Neka obese i dve njene slike i tri i čitavo tuce ako im je do toga stalo; šta se to policije tiče? Vremenom bi sigurno uvidele i same, da je sve to smešno, pa bi ih isto tako poskidale, kao što su ih i obesile. Ali ovako sada neće. Neće pre svega zato što su žene. One su još mnogo tvrdoglavije no mi, još mnogo bolje umeju da teraju inat no mi ljudi i teraće ga do kraja. Ne date im nešto da čine, učiniće baš u prkos. A kad se još uzme u obzir, da ih je g. Cerović počastio takvim izrazima, kakvim se ni seoski panduri ne služe, onda je lako razumljivo što one neće hteti da popuštaju. Ako im se zabrani da drže te slike javno, držaće ih tajno, to znajte; držaće ih čak i one, koje, pre nisu htele, u inat g. Ceroviću.
I tako, kad se sve sabere, vidi se ovo: da g. Cerović ne zna šta mu je dužnost i da ne razume doba u kojem živi; da je svojim netaktičnim držanjem napravio od jednog smešnog pitanja jedno ozbiljno pitanje i da je nevaspitanošću svojom uvredio ne jednu ženu, nego sve žene naše. Imao on drugih sposobnosti ili nemao, to je svejedno; on više ne može da ostane na mestu na kome je. Kada je u Nemačkoj — zemlji koja inače nije parlamentarna — nedavno jedan ministar policije morao da padne zbog toga, što je neki žandarm uhapsio jednu poštenu ženu misleći da je nevaljalica, onda šta treba da uradi i Stojan Protić sa g. Cerovićem?
Činovnik danas ne sme da bude onaj, koji nije zato; neka g. Cerović ide što pre. Neka zna da su prošla ona vremena, kada su za takve stvari policajci još bili i nagrađivani.