„Na dnu“ — „Romeo i Julija“ — Gđa Desanka — Svečana predstava — „Veštica“
Posle neobičnih dramskih slika Maksima Gorkoga, „Na dnu“ — koje su kod nas hladno primljene, hladno igrane i veoma mlako i aljkavo režirane, nu koje sa svoje literarne vrednosti zaslužuju, da se o njima u naročitom članku raspravlja i tom prilikom dokaže, da su se i sa ovakvim umetničkim i tehničkim materijalom, kakvim mi raspolažemo, mogle mnogo bolje i savesnije prikazati — preći ćemo preko dva posve neliterarna dela, „Grbonju“ i „Čiča Samuila“, pa se malo zaustaviti na delu, koje se u poslednje vreme kod nas već pet puta davalo sa raznim eksperimentima. To je jedna od prvih tragedija velikoga Šekspira: Romeo i Julija.
Romeo i Julija
U nas već dovoljno poznata istorija nesrećne ljubavi, te ne bi možda, ni bilo potrebno njome se duže baviti, kad ona ne bi bila na putu, da od ljubavne postane eksperimentalnom tragedijom. Mi smo računali da je sasvim komotno moglo ostati već i na eksperimentu sa gđicom Aleksićevom, koja jamačno ni u najslađem svom snu nije ni mogla sanjati, da će ikada igrati Juliju — i na pozornici, kad nas iznenadi nov, daleko neverovatniji, eksperiment sa gđicom Petkovićevom. Gđica Aleksićeva je bar spolja mogla donekle ličiti na Juliju, a gđica Petkovićeva bi baš bila pogodna Julija samo u kakvoj akrobatskoj zemlji.
Ono što je ovde — po izgledu, možda, surovo — rečeno, mogli bi smo potvrditi svakom scenom, svakim stihom. Ali to bi nas daleko odvelo i ne bi bilo zgodno u ovako ozbiljnim vremenima pisati čitavu studiju o tome, ko će još da igra Juliju. Iznećemo samo nekolike napomene, principa radi, koristeći se pri tom mnogim starim knjigama.
Da se umetničko delo dopadne, i da se kao takvo primi, najvažnija je pogodba da je umetnički, bar približno, istinito, to jest, da nam ne izgleda kao nemoguće ono, što se predstavlja. To mora da bude i najobičnijem umu jasno.
Te pogodbe, međutim, ovde nema.
A evo zašto:
Julija nije bila sreska kapetanica, nego oličena mladost, toplina, osećaj, mlađani žar, lirski proizvod pesnika prirode — da se poetski izrazimo. U Juliji je našla svoju najpotpuniju prezentaciju idealna lepota i silna moć ljubavi. To je tragika prožmana najlepšom lirikom, koju pred nas može izneti, i zadovoljiti nas, samo najsavršenija igra.
Potpun, zaokrugljen prikaz ove uloge spada među najuzvišenija i najteža umenja dramske veštine. I čisto se ne zna, da li su tu važnije mimičke ili retorske osobine predstavljačicine.
U Juliji se vrši, pred našim očima, prelaz od otvorene, skoro detinjaste naivnosti do najvišega tragičnog patosa, od deteta, dakle, do herojkinje. Zato ulogu Julijinu može sa uspehom igrati samo gotova, skroz spremna, a nikako — pa baš ni darovita — početnica.
Neophodne osobine za prikazivanje ove uloge jesu: lepota i ljupkost pojave, mek, gibak, milozvučan organ i mnogo okretnosti i topline. Ma kakva mimička ili retorska osrednjost totalno razorava svaku iluziju1.
A šta je bilo sa našom iluzijom, kad je zakrčao balkon i pred nas se pojavila jedna korpulentna dama, sa tamnim i skoro promuklim glasom?… Mi pomislimo, da će to biti Julijina dojkinja, nu posle videsmo, da je to trebalo da bude dete Julija od četrnaest proleća.
Kad bi ovakvo dete, i od šesnaest godina, imalo kakav naš najobičniji trgovac iz glavne čaršije, on bi se najozbiljnije zabrinuo i nasigurno bi je poslao u Marijenbad.
Da je nešto ovakva Julija „cvrkutala“ sa balkona svoju prvu pesmu tek probuđene ljubavi, taj balkon nasigurno ne bi više postojao. A, međutim, kažu da balkon na domu Kapuletovu u Veroni i danas postoji.
Julija je nevina, čista žrtva velike strasti. Ona je ružin pupoljak kako veli Hajne (a taj se razumevao u ženama), koji se pred nama, pod Romeovim poljupcima, razvija u mlađanome sjaju svome. Šta je ljubav, sunce joj je kazalo a mesec joj ponovio.
Izgleda li, molim vas, gđica Petkovićeva kao ružin pupoljak?… I da li ona liči na stvorenje, koje će se sa suncem i mesecom sporazumevati o ljubavi?…
Detinjstvo, noćna tišina, cvetan vrt, divna mesečina, pesma slavujeva, maj, lirika — to je atmosfera, to je obeležje Julijino.
A gđica Petkovićeva?… Odgovara li ona takvoj sredini? — Ne, ona bi bila dobra Julija samo — za zimu. Ja čikam i jednoga od naših poeta, da o njojzi napiše lirsku pesmu! Baladu bi možda i mogli2.
„Tiha i nežna, kao majski dan, Prijatna, ljupka, kao sladak san; U ruci drži proročko cveće: „Hoće—neće… Hoće—neće…“
[pak], ove balade:
S mačem u ruci, junakinja mlada, Strašno tu stoji poput tvrda grada; Snažne mišice i grudi joj moćne Odbijaju neprijateljske napade noćne.
Pre nego što izađe pred nas, Julija nije znala za ljubav. Njezina se ljubav začinje, rađa i razvija tek pred nama. Pre toga ona je bila bezazleno dete Julija.
Pa da li na to liči gđica Petkovićeva? — Ne, ona ne liči na dete; ona više izgleda kao udovica Julija, koja bi samo trebala da razmahne oko sebe, pa da sve smetnje otkloni; da prišije šamar Parisu (ah, da je bar to i učinila!), a Romea da uhvati za uši, pa pred oltar.
Još nešto: Šekspir je, istina, Juliju načinio jačom, odlučnijom od Romea; ona je prema njemu junakinja. Da li se na našoj pozornici to htelo i očigledno, fizički da predstavi?…
Možda se, uostalom, iza svega ovoga krije i kakva „idila“ — ja ne znam; ali iza mene, u pozorištu, nekakvo čupavo, žensko stvorenje, s cvikerom u ruci, reče jednoj do sebe: „Ju, bolan, pazi, njih dvoje igraju Romea i Juliju…“ Šta je ovo trebalo da znači, nisam mogao da razumem.
(Svršiće se)