„Na dnu“ — „Romeo i Julija“ — Gđa Desanka — Svečana predstava — „Veštica“
Što se tiče Romea, stvar stoji sasvim drukčije. G. Milutinović je gotovo dorastao ovoj ulozi. On je i mlađan i razuman, pun topline i osećaja, dopadljiva pojava i raspolaže izvanredno prijatnim organom, koji pokadšto osvaja. Naša pozornica sve to uviđa i obilato ga eksploatiše — za male pare. Za male pare, to ponavljam, jer je strahota, kako je malo plaćen ovaj savesni radnik, koji sad već gotovo u svima komadima drži prve uloge. (Zar nije igrao i Seoskog Lolu?…) Ali to je zato, što se u našem pozorištu, sasvim po činovnički, određuju plate „po godinama službe“, a ne po radu i vrednosti.
Gospodin Milutinović nije još, doduše, dovoljno sređen, nije još uglačan u punoj meri; ruke i noge još dosta često prave opoziciju njegovoj igri; pokadšto se malo sporečka i s naglaskom… Ali to će se sve izravnati i doći na pravi put, a on je, pokraj svega toga, uvek jedna od najsimpatičnijih pojava u našoj pozornici i najbolji glumac mlađega naraštaja. Samo malo manje — kidanja.
Kao što rekosmo, on je relativno dobar Romeo; ali za takvoga Romea nije ovakva Julija. Takvoj Juliji bi kao Romeo mnogo više priličio g. Raja Pavlović.
Što se pak tiče podela uloga uopšte, ako pogledamo, samo primera radi na ovaj komad, koji u tom pogledu izgleda da je tipičan, videćemo, da se kod nas ništa ne pazi ni na tzv. „sporedne uloge“, ni da za dobar utisak celokupne predstave ne može biti „sporednih“ uloga. Šekspir bar nije pisao takve sporedne uloge o kojima bi se smelo ne voditi računa1. A ovom se prilikom, eto, kao naročito, nije vodilo računa o dobroj polovini uloga, kao što se često puta čini i sa drugim komadima.
Valjana režija i pametna podela uloga mogu mnogo da doprinesu željenome efektu svake predstave. Slaba pozorišta, u kojima se razumno radi time se i pomažu, što obraćaju pažnju na svaku sitnicu i što se i „sporedne uloge“ dodeljuju boljim glumcima, samo ako odgovaraju njihovoj struci i reprezentuju naročit karakter, te tako pored dobre celine, mnogo manje pada u oči nemanje velikih umetnika.
Ako je, na primer, teško naći Juliju, majku joj je lako naći, i onda zašto da tu ulogu igra gđa Markovića, koja je, ženska, subreta.
Ili, kome je to smrtnom biću moglo pasti na pamet, da ulogu oca Romeova, staroga Montekija, glavu jedne porodice i čitave stranke u gradu, dodeli štrkljastome, mlađanom horisti g. Mokranjcu? Ama neka on ne bi imao čak ništa da kaže, dovoljno je već i da na listi to stoji naštampano, pa da se pokvari efekat. Mi nećemo da ulazimo onde u ocenu umetničkih podobnosti mladoga gospodina, koji može biti dobar pevač, ali rđav — starac; samo on nije persona za blagoga oca u ovako tragičnom momentu, ako je ovo trebala da bude ozbiljna predstava. Inače je trebalo i ulogu Kapuletova dati g. Ćamiloviću.
Pa pogledajte grofa Parisa, koji, ma kako da je kod nas brisan, ostaje uloga od značaja, jer je to osoba za koju treba da se uda najglavnije lice u komadu, Julija. Jedan poznati komentator Šekspirovih dela veli za Parisa: „On je mlad, lep, sjajan kavaljer, otmenoga, možda nešto ukočenoga držanja, te valja obratiti pažnju, da dođe u ruke samo valjanog glumca“.
Jamačno je zato kod nas ta uloga i data g. Ivanu Dinuloviću.
Toliko o tome pitanju za sada.
Neka nam je na završetku dopušteno, da o gđici Petkovićevoj kažemo još i ovo: mi ne odričemo njoj svaki talenat; ima dosta uloga, u kojima bi se ona mogla uspešno upotrebiti, pa da bude dobro i njoj i nama, samo u takve uloge ne spada nikako i dete Julija.
Ne bismo imali ništa protivu toga, da u nedostatku upotrebljivih umetnica, davanjem značajnih uloga neku izvičemo za takvu — kad bi to bio dobar metod; ali nije, jer bi, tako radeći, u toku vremena mogli doživeti, da imamo puno pozorište izvikanih umetnica. A od toga ne bi bilo koristi.
⁂
O dnevnim predstavama ne možemo, govoriti. One stoje van novinarskog posmatranja. Zato ćemo preko toga, kao i preko dobro poznate „Madam San-Žen“ odmah preći na operetu (Ptičar), za koju se već toliko njih beše poplašilo, da će je nestati sa naše pozornice — tek koliko da pomenemo, da je toga večera prvi put stupila na pozornicu, kao angažovani član — gospođa Desanka.
Gospođa Desanka
Pozorišna je uprava dobro učinila (a to ona i sama zna), što je primila gđu Desanku. Dok se još bude na našoj pozornici pevalo, od nje će pozorište imati koristi, jer je gospođa dobra i spremna pevačica, o čemu već postoji nepodeljeno mišljenje. Ali bi se mogla, možda, povoljno upotrebiti i kao glumica, što ona još nije i što tek treba, učeći i radeći, da postane. Ona ima šika, elegantna je pojava i za nju bi se lako našlo posla u modernim komadima, naročito u francuskim komedijama. Samo ne treba smetnuti s uma postupnost, koja je i tu potrebna, kao i na svakom drugom polju. Valja što češće da izlazi na pozornicu, pa ma to i ne bilo uvek u prvim ulogama.
„Livničar“
Posle ovoga je došao Oneov „Livničar“, koji se u nas još uvek rado gleda i dosta dobro predstavlja, zato što u njemu učestvuju naši najbolji glumci, pa onda — svečana predstava.
Svečana predstava
Priređena je u slavu stogodišnjice srpskoga ustanka. Pošto je za česte proslave u zemlji Srbiji teško uvek nabaviti pogodan komad za svečanu pozorišnu predstavu, bila je vrlo zgodna misao koristiti se narodnom pesmom. Izbor je bio dobar, i ta je misao delimično bila dobro i izvedena. Razume se, da se ponešto moglo još skratiti (razna ponavljanja), a mnoga su se mesta mogla, radi bolje celine i okrugline popuniti imitovanim narodnim stihom. Pričanja narodne pesme su za ovakvu priliku veoma topla, dirljiva; lepota naše narodne poezije izišla je u svečanu ruhu pred nas u svoj svojoj lepoti.
Pored slika iz narodne pesme — „Početak bune protiv dahija“ — bile su u programu i dve originalne tačke: „Prolog“, od poznatog našeg pesnika Milorada Mitrovića, i „Zakletva“ od S. (jamačno Sretenovića). Obe su stvarčice bile prijatne i dobro smišljene; prva sa dosta poezije, druga takođe prijatna i, kako smo čuli, izvađena iz većeg dela.
Ako povedemo reč o artističkoj strani ove predstave, onda ćemo se na samom početku spotaći o krupnu stvar: Vila — gđica Petkovićeva. Ovo je opet pogreška, i to velika. Gđica Petkovićeva je prava suprotnost od svake vile. „Vila (eine Art Nymphe) je, svaka mlada“, veli Vuk, „lepa, u belu, tanku haljinu obučena…“ — Dežmekaste vile nikad ne bi oblačile tanke haljine. — A to što Vuk ovde naročito spominje „belu, tanku haljinu“, time hoće da se izrazi, providnost, vazdušnost, nežnost samoga bića vilinog. Pogledajte Vilu našega najboljega današnjega slikara Paje Jovanovića. Ono je prava iz gorice vila. Ali njemu nije sedela kao model gđica Petkovićeva. — Za izvanrednu lepotu pesnik kaže „lepa je kao vila“. Kad narod hoće da izrazi osobitu okretnost, brzinu — recimo, mladih dobrih konja — on s oduševljenjem podvikuje: „lete kao vile!“ Vile, kao što se zna, i lete („doletela sa planine vila“ npr.) Neka proba gđica Petkovićeva da poleti. I pokraj najbolje svoje volje, persona joj njena to ne bi dopustila. Mi gđici Petkovićevoj ne odričemo talenat za druge uloge, smo za letenje nije.
Slika „U zbegu“ bila bi mnogo prijatnija, da je priču onoga starca, makar malo i skraćenu, kogod otpevao uz gusle. Utisak bi bio neopisan. Za oko je slika bila dosta lepa, samo je mogla biti mnogoljudnija.
Od sviju slika najbolje je izgledala druga: „Dahije“. U njoj je vrlo dobar bio g. Milutinović (Fočić Mehmed-aga), starajući se pohvalno, da u svojoj dugoj i teškoj besedi raznim iznijansiranjem izbegne dosadnost veoma čestog ponavljanja ovoga stiha: „On je paša a ja sam subaša!“ — G. Gavrilović je igrao prijatno i dosta dobroćudno staroga Hodžu, samo je nekako govorio na note, počevši od najdubljih tonova i penjući se na više. Srećom, njegov je govor kresao baš kad je dostigao najvišu notu. Inače bi ga odatle morao preuzeti kakav tenorista.
„Seča knezova“ i „Karađorđe“ bile su dve veoma slabe slike. U prvoj je još i veoma oštro padala u oči neverovatna razlika između zlata, koje je na sebe natrpao Ilija Birčanin, i dronjaka na onome narodu u kome se ne vide ni jedno zrelije lice, nego sve neki palilulci i fićfirići. Birčanin je izgledao kao da ide na venčanje a ne na klanje. A Aleksa Nenadović?… Među nama budi rečeno, on nasigurno nije onako izgledao.
„Zakletva“ je još ponajbolje prošla. Samo bismo ovde prijateljski zamolili reditelje, da nam se u ovom svečanom trenutku zakunu, da g. Stojčeviću neće više davati ozbiljne uloge. Neka on bude odličan komičar, ako hoće, tu ga nećemo dirati; ali serdarstvo i pištolje neka ostavi drugome. On je ovde pre ličio na terziju nego na serdara. — Doduše, kad on grmnu svojim ubedljivim i strašnim glasom, Crni Đorđe se odmah primi za vožda… U publici se u taj mah začu smeh — ne znam zašto.
„Boj na Mišaru“ nije bio to u slici, nego samo u priči. J. Dimitrijević niti je dobro izgledao, niti je lepo pričao. Kud se dede njegova mnogo hvaljena dikcija? Ako igde, ovde je imao prilike da je pokaže. Sem toga, čovek, koji priča o boju, i vraća se iz boja, treba da liči na ratnika, a ne na čorbadžiju.
Orkestar je ovoga svečanog večera bio strašan. To već nije bio pozorišni orkestar, nego češka seoska lirika. Na nju je naročito podsećao u poslednjoj slici, svirajući „Od Bosne se…“, kojom se prilikom čula samo jedna trumbeta, bas i slaba violina. Međutim to nije trebalo da bude, bar ovoga večera ne, iz prostog razloga, što su orkestarske produkcije istaknute kao programske tačke ove svečanosti.
„Veštica“
Kao prinovu dobili smo dramu staroga majstora binskog, Viktoriana Sardua — „Vešticu“. To u samoj stvari nije bila veštica, nego ju je za takvu proglasila prokleta španska inkvizicija, samo da bi je mogla u slavu božju popeti na spalište. Međutim to je lepa i mlada udova, plemenita i pametna Mavarka Soraja, koja voli Don Enrikea od Palasijosa. I Don Enrike, kao što se pravome Španjolcu priliči, ljubi nju, ali mora i preko svoje volje da se oženi slabunjavom ćerkom namesnikovom. Sad dolazi jedno ubistvo, pa begstvo Enrikovo i Sorajino, pa njihovo hvatanje, pa inkvizatorski sud u nekom podrumu, u kojem g. Stojčević opet igra neku strašnu ulogu, da vas žmarci podiđu i u kojem Soraja, bogami, očita dobru bukvicu španskim inkvizatorima. Naše galerije razume se, pljeskaju. A kako i ne bi? Dogrdili nam, prosto, ti inkvizatori, pa nam lakne, kad im tako neko iskreše. Posle toga, mi smo i ljudi kuražni i ljubimo slobodu misli.
U tome podrumu, dakle, osudi inkvizicija — razume se, noću — Soraju na spalište, pošto je priznala da je veštica i da ide na vrzino kolo, samo da bi spasla svoga dragana.
Dolazi poslednji čin sa spalištem. Ali do paljevine ne dođe, pošto je Soraja trebala da probudi iz hipnotičkog sna namesnikovu ćerku, te joj ovaj pokloni život. Ali joj popovi ne dadu živeti; oni natutkaju pobožan narod, da „vešticu“ baci na spalište.
Međutim, u toj se gužvi desi nešto drugo. Soraja i Enrik pojedu nekakav mali kolač i naprečac umru, još pre no što su ga progutali.
Ovaj komad je pisao Sardu po porudžbini Sare Bernardove za njeno pozorište. Možete misliti šta iziđe, kad se ovakva dva špekulanta udruže.
Mi nemamo ništa protivu ovoga komada. Publici izgleda da se dopao. Sardu je simpatičan pisac. Naši glumci vole ovakve komade. I ako bude pozorištu od koristi, neka ga, nek ostane, i toga je potrebno.
Glumci su dobro igrali, a rediteljstvo nas je i ovoga puta (oh, ono je galantno!), poslužilo, pored ostalog, i jednim naročitim puketićem. U drugom činu, dalo nam je jedan melanž u vidu dvorane sastavljene od raznih arhitektonskih stilova, raznih i po vremenu i mestu. Prednje su kulise bile nekakvoga rimskog stila, srednje nešto nalik na renesans, a pozadina je bila, ako se ne varam, u rokoko stilu. Drama se, međutim, odigrava u Toledu 1506.
To ti je ono:
Oj, ti bino rokoko Namešta te makar ko!
- Pogledajte samo, radi ilustracije, Hamleta, pa recite, ima li tamo i jedne uloge, ma kako ona bila mala, koja ne bi tražila dobrog glumca? ↩︎